Zora

198

3 0 Р А

лакше трагала . . . А ту ми дође у руке једна фино повезана књига Мој днетшк . . . Не Знам за што; ал ме узе чежња, уви ме нека туга за прошлошћу и почех прелиставати по листовима ... о . . . ох, Владо, Владо, како, како сам те тада волела, како сам те силно љубила, тебе, само тебе! — Теодора! — Све је у дневнику забележено и сачувано, готово већ избледело . . . ето... како сам те волела! Кад год сам те видела, ил се срела с тобом, ја сам тај дан записивала у свој дневник . . . А ноћу, о, колико пута сам се гушила у сузама и о теби мислила. Па кад си положио испит, а мени је било необично мило и била сам горда, као да је то мој испит био . . . Како сам само о теби сневала: желела сам да 63'деш чувен, славан човек . . . Кад си отишао на страну мене обузе још већа нада и још већа туга. Видех те тек о ферију . . . Још се сећам једне вечерње забаве, ти си ме пратио кући. Очекивала сам нешто велико и важно, срце ми је јако лупало . . . била сам силно узбуђена: поред мене је онај, кога свом душом љубим . . . Али, ти си ћутао, мирно ишао поред мене . . . Дође ми неисказано жао: „Па он и не мари за тебе" . . . —- Теодора! — Молим те, слушај ... да . . . Сад смо већ стари људи, сад је све прохујало. Знам, био си поносит, и мени се то допадало: ја сам то волела. Али сам хтела, да и мене бар мало волиш. Кад си се, после четири године, вратио, ја сам већ сваку наду била изгубила — у дневник свој нисам давно ништа записала. Тад ми дође мисао, обична женска мисао: боље је удати се без љубави, но остати неудата п волети . . . Тако најслађи снови бише промашени; сад нас је време окитило годинама, а ти мили, незаборављени дани леже у далекој прошлости . . . Сад смо хладни пријатељи. Па кад ме туга обузме, мени понова промичу бледе слике слатких

тренутака, тад ми дође ненсказано жао на саму себе, на тебе — на наш промашен живот . . . дође мп жао п Јелене и вратих момка с половнне пута. Не хтедох младенце гонити. Нека их! Госту дрхташе срце од узбуђења. — Шта сад вели старп пријатељ о мојој намери да младенцима спремим покућанство бар ? Теодора узалуд чекаше на одговор гост се изгубио у минуле дане, зној му изби кроз чеоне боре а у душнпку га узе нешто давитп. —■ Да . . . треба . . . нек буду срећни ! промуца. Домаћици се врати њена ваздашња присебност. Узеше искиданим реченицама, без интересовања, да говоре то о овом, то о оном. Кад изби једанаест, гост се диже: хтеде захвалити домаћици на том позном откривењу, али му речи глупо звоњаху. Н ћутећи приђе вратима. У тај пар домаћица лако спусти руку на његово раме и тихим, болним гласом ослови га. — Да ли си ти мене икад, икад . . . да ли си кад год осећао према мени . . . Онс испусти реч. — Не ; ја дневник нисам никад водио ; али тада, тада сам о, о , . . о вама тако силно . . . Она спусти руку с рамена; гост је узе у своје руке и на њу паде тих пољубац . . . и брзо изиђе у тамну ноћ . . .

Но не оде кући. Лагано крену без циља. Самом се себи чудио како је могао бити тако хладан и дрвенаст. Младост понова оживе — безбројне слике промицаху, слике најлепших младеначких идеала, а у ушима звони реч старе другарице: „Ми смо сад већ стари људи". А онда, како је била мила и добра! Дакле и она је њега волела .. . а он, никад да дрзне, да јој се приближи и искаже .. . Кукавица! Па због чега је био толко по-