Zora

210

3 О Р А

Алија,упркосјучерашњој претњи^ опет оде к њему молећи га поново. Пре но што је отворио уста, на миг шејиков, један црн роб као Хркулес, шчепа га, веза му ноге, обали га на трбух и удари пет удараца. Алија ослобођен веза подиже се тешко, и ћутећи у присуству свирепог шејика, подиже очи пуне суза и ватре. Он трчаше кроз варош као луд, понављајући: — Ти си ме тукао, за то ћу ти ја то вратити злим, али ти не даш мојој мајци да спава твојом тврдоглавом песмом; ја морам пресећи то грло, које пева тако рђаво, претварајући се да велича Алаха. Кад уђе у кућу. Алија не рече ништа својој мајци. Он мотраше добро на шејикове покрете, ослушкиваше га и виђаше га свако вече пре заласка сунчаног. Си-ел-ахсам иђаше сам у једну усамљену мошеју, ван вароши, ту се мољаше, за тим поред једног зида испод помаранџи иђаше једном скривеном путањом ка једној кући, око које беше све само зеленило, и ту разговараше са женом једног кадије. — Увек исти човек, говораше Алија, он чини зле ствари под маском доброчинства. За што је Алах наредио да умре мој отац, који је био добар и за жену своју и за дете, а оставио да живи овај Си-елахсам претварало, прељубник и у опште штетан човек? Он оде носећи са собом нож и један цак до половину напуњен мекињама, и вребаше шејика кад ће проћи, овом правом и прпкривеном стазом. Од једног удара батине по потиљку он паде на земљу, он му тада шчена руком браду, и подиже подбрадак па пресече грло и глава отпаде. За тим је баци у џак, а тело

без главе довуче до суседног потока и тамо баци. — Држи, рече улазећи у кућу, ти ћеш сад моћи спавати, ова уста не ће више запевати. И он показа својој мајци шејикову главу. — Ах, дете моје, шта си учпнио, повика уплашена мајка. Али се одмах ућута, осетивши да њене речи могу бити опасност за њеног сина. — Закопајмо брзо ову главу у авлији, и немој ником говорити о овоме, што се догодило. Дан за даном пролажаше. Једно јутро, препирући се Алија са дечацима на улици, не могаше да ућути, већ рече како је он одсекао главу једном шејику. — 0, о, одсекао главу једном шејику, повикаше сва деца. Лажеш ти, лажеш! — Па добро, хајте да се уврнете, она је закопана у нашој авлији. Мајка га беше чула и сва пребледи. — Мој син је изгубљен, мишљаше она. За тим рече: — Треба ја да га спасем. Она имађаше само једну козу, чије млеко продаваше. Без устезања, она је изведе из штале, одсече јој главу, извади шејикову и на место ње остави главу своје козе, за тим не губећм времена претвори у пепео помоћу, свог долапа за пржење каве, остатак шеФа Си-ел-ахсама. Истога дана неразборита реч Алијина доведе полицију у кућу сироте удовице. Дете беше у затвору. Испитивано је, али оно говораше само: „ја сам одсекао главу шејику и она је закопана у нашој авлији". Кадпја запита мајку у присуству детета, где је глава?