Zora

ЛУТАЈТЕ МИСЛИ

239

што се снимио, а доктор повика: „тауглих . Стара газдарица кад је чула пала је у несвпјест, а нм Урошу није боље било. А тек како лп је Зорки ? Шта ћеш ? Бог, зар, тако одредио, а што је од Бога слађе је од меда. Ђе несреће, ту и среће има, па и Бранку просвијетли његова стара срећа. Одредпше га да служи у Бањојлуци. Како је то стару газдарнцу обрадовало: не зна нп казати. 11з захвалности завјетовала се слати намастиру Гомионици сваке године по оку тамјана, 5 ока зејтина и 3 оке воска. А, борме, је то највећма обеселило Бранка, јер се под оном-својом бајонетом почесто навраћо у „Сокак уздаха", да напари очи. Истина, и сад су му долазиле поруке како га Урош увпјек замјењује код Зекића куће, па чак и то: како он и Зорка кане утећп „пријеко". Бранко се чинио невјешт, али је скастио томе ућп у траг: ма узалуд. Е, јури, брате, вријеме к'о бијесно. Већ освану и Ђурђевдан. А њему се радује п гора и вода, а камо ли не ће људи и остали створови. Све је данас поврвило цркви, да се помоли драгоме Богз^, јер Ђурђев дан је нова година за све Србе. Али да је Бранко знао, шта ће јутрос сазнати не бп дошао у цркву. А можда би баш онда нарочито дош'о. — На ово му је осван'о Ђурђевдан ... — Ето тушну му нека жентурина писмо у руку, које је Зорка писала Урошу. Он се си-

ромах заклони за цркву, па га чита, чита, а сав дрхће. Али како год окрене: нпје њезин рукопис, ама је налик на њега. К'о женска рука . . . Мучно је распознати, особито кад пишу оловком, што наше дјевојке највише и чине. Тај је дан Бранко стражарио у тврђави управ над Врбасом. На десној обаии, баш спрам њему, је весеље. Ту је кућа газде Рпсте, која данас слави своје крсно пме. 11а дошламу је стара газдарица Јелка са спном Урошем, Зорка са својом родбином и пуно их још пуно. Бранко их само погледа и уздише, Ех, како не ће — кад му је тамо све што му је најмилије. А и сам би сад тамо био, па се освједочио за оно јутрашње, писмо; алн проклета служба. 11стом спђе Врбасу Урош са Зорком, па сједе у један чамчић и завесла по зеленом Врбасу. За њима ето ти Милана Спасића, па са Миленом Ђорђића у други чамац и нпз Врбас. Бранко их мотри и замисли се: Не д'о Бог да се сад чамац изврне: мог'о би, чини ми се, обоје спас'ти, како знам и пливати и ронити. Па, зна и Урош . . . Он то п мисли и не мисли, а некаква клада пспод ћуприје, па гру о Урошев чамац и он се изврну на сред Врбаса. Бранко баци пушку и капу, па пљус У воду. Боже мој, за ким ли ће прије сегнутп, да га избави кад су му обоје једнако удаљени ? ?

ЛУТАЈТЕ МИСЛИ

6 утајте мпсли ! . . . Оф не лутате: М г-, [СЗнате махалу, конак јој знате,

Знате јој бакче, камо дањује, Одају знате, камо ноћује; II знате чије име помиње, И знате који сахат проклиње Ниш.

Јок, не проклпње. Трпи и ћути: Свело се лице к'о лимун жутп, Чело јој бледо, око усало, Срце удара тихо, по мало . . . О, мисли моје, млађана нева Личи на свећу, кад догорева. Јелена