Zora

266

3 О Р А

макар их било на хиљаде. И он стаде у памети биратн све своје поданике, и тражити међу њима издајнике. Свакп поглед, сваки покрет њихов, изгледао му је сада сумњив. Он се опомињаше ријечи својих љубимаца, па и на најближу родбину сумњаше. Ето утаквомје грозничавом стању Маљута затекао цара. —• Ти хоћеш, господару — рече послије подужег разговора Маљута — ти хоћеш да дознам од Количевијех за остале издајнике. Само се ти на мене ослони, па се не бој ! Ја ћу их натјерати, да ми све кажу, само ми једино не ће знати казати, а то је име твога највишега супарника и непријатеља!" Цар га зачуђено погледа. — Тако је, господару — продужи Маљута — и око види, и ухо чује, а тешко је језику изговорити . . . Цар га љубопитљиво посматраше. — Ето си их ти, господару, прилично казнио, а издајство ипак нијеси искорјенио, па ћеш их можда још толико, и десет пута толико казнити, али издајства не ћеш искорјенити ! Цар никако да се сјети у чему је ствар. -— Зато, господару, јер ти кидаш гране и листове, а стабло са корјеном стоји здраво здравцато! Цар се још не сјећаше, али слушаше са двоструком пажњом. — Видиш, господару, како бих ти се изразио ? Сјећаш ли се кад си једном био на самртн — Бог ти дао живот и здравље — па кад су се били бојари на те болесна дигли, вођа им је онда био твој братац, Владимир Андрпјевић. — Дха — помисли цар ■-*- дакле ето шта је у ствари. Ђаво ме ноћас кушао и плашио, само да се препанем, па да не дознам замисли братове. Али нпје тако. Ни брага не ћу поштедити !: — Говори! — изадрије се он на Маљуту —■ говорп, шта то знаш о Владимиру Андријевићу?

— Не, господару, мој говор није о Владимиру Андријевићу, ја сам ти само примјер навео. Ја ништа о њему не знам. Он више нема никаква посла са бојарпма. Ја не говорим о њему. — Да о коме? упита раздражено цар. — Видиш, господару, Владимир Андријевић је престао бунити твоју државу, али бојари нијесу. Они мисле: ако нам није испало за руком да њега метнемо за цара, метнућемо другога . . . Маљута се збуни. — Кога? упита цаар, очи му се засвијетлише. Маљута позелени. — Господару, не може се све изговоритп. Ми ваља да мислимо и дознајемо, а да језик држимо за зубима. — Кога? рикну Јован и скочи на ноге. Маљута се устезаше. Цар га шчепа објема рукама за врат, примаче му лице своме лицу, и запиљи у њ очима. Под Маљутом ноге заклецаше. — Господару — рече он тихо — ти се на њега не љути, он то није сам смислио. — Говори? крешташе Јован и јаче стисну Маљуту за врат. — Њему то не би никад на памет дошло — продужи Маљута избјегавајући царев поглед — него су га наговорили. А он јадник мишљаше : „мало раније, мало касније — свеједно је, исто ћу доћи на владу". Цар се сјети и поблиједи. Он пушћа Маљуту, који се мало прибра. ,,Господару — шапуташе он — не тражи далеко издају. Твој супарник сједи до тебе, пије и једе с тобом, живп с тобом !" Маљута стаде и погледа на Јована, који шућаше. Он бјеше клонуо — јер је све разумио ... У то вријеме зачуше се у дворској авлији неки радосни усклици. Док су се цар и Маљута разговарали, дошао је и царевић са својом свитом у дворску авлију, па ту затекоше много трговаца из околнијех села и из Москве, који бјеху дошли са неком молбом цару. Кад угледаше царевића надоше на кољена.