Zora

268

3 О Р А

тамну сјенку. Нигдје живе душе, нигдје човјечјега гласа. Само су чешће прелијећале и пљескале по води дивље патке, а на дрвећу грактали црни гавранови. Пред вече би се чуло досадно жабље крекетање, које се на далеко разлијегало. По гдје кад би се чуло, како вук у даљини завија, или како сова буче. Гусга помрчина, вода, тамне сјенке од дрвећа, животињски гласови —- све је то човјечјем уображењу учинило Погану Лужу заиста страшном. Ето у какво су мјесто хитали Маљута и Хомјак, а ни слутили нису, да у близини Погане Луже сједе и разговарају између себе њима врло опасни људи . . . Глава XIII. В ањуха ЈТ рстен И ЊЕГОВИ Д 1'УГОВИ. На једној широкој пољани, у сред густе шуме, сјеђаше много људи, разнијех година и узраста. Неки сјеђаху на изрезанијем стаблима, неки на гомилама сијена, а неки лежаху на сухом лишћу. Сваки су им час из шуме придолазили нови другови. Много је ту било разлике међу њима. На некима бјеху скз 7 пе златне хаљине, а на некима одрпанице. Неки се ослањаху на сабље, а неки опет на огромне тољаге. Зар је ту мало било по главама и лицима трагова од добивенијех рана, зар је мало било чупавијех коса и нерасчешљанијеХ брада? — Свак ће се с првога погледа досјетити, да су ово разбојници — станичници. Они се бјеху раздијелили на неколике гомилице. На сред пољане једни куваху кашу, а други окрећаху месо На сохама; ватре весело пуцкараху. Мало подаље један сијед старац, заковрчене сиједе косе и браде, причаше неку причу младежи. Он се бјеше, стојећц, наслонио на велику сјекиру, тако му је било лакше причати. Младежта је заиста са насладом слушала, јер бјеху у заносу и уста растворили. Неки су сјели на земљу, неки на стогић сијена, неки просто

стојећи зинули и очи избуљили на старца, а највише их је потрбушке лежало, подупрвши главу рукама, ово им је „позгодније". На другој страни два се младића у игри лупаху шакама, један другога по глави, а игра им је у томе била: ко ће се првп уморити, или малаксати. Али ни један није хтио уступити. Већ су оба помодрила, али тврде шаке још једнако лупаху о главе, као чекићи о наковањ. — Зар ти није доста, Хлопко ? упита они, који изгледаше мало послабији. — Није, брате Андрија, кад ми буде доста — казаћу. Али его теби је горе него мени ..." И шаке опет почеше лупати. — Пазите, браћо — рекоше гледаоци — ено ће сада панути Андрија. — Не ће — рекоше други — та још му је здрава глава. — А ето видјећете, да ће сад панути ! Али Андрија није хтио да падне. Он се, бајаги, мало осоколи, па у мјесто да удара супарника по глави, он га крхну шаком у слијепо око. Хлопко паде. Неки се од гледалаца стадоше смијати, али већина изјави незадовољство. — НиЈе право, није поштено! викнуше они. —• Андрија је лукаво пост}'пио. Треба изби ги Андрију ! — И Андрију одмах избише. — А одакле ви, дјецо ? упита стари приповједач тројицу младића, који плашљиво око себе посматраху. Њих је довео један риђ разбојник. — Чујете ли, моји соколови, —рече им риђи — пита вас ђед Коршун одакле сте, одговарајте! — А ето одаклен, ја сам из Москве! — рече, отежући, један од оне тројице. — А Што излети из гнијезда, мој соколе? — упита стари Коршун — зар ти је било хЛадно, или, можда сувише вруће? — Биће вруће! —- рече онај — кад су ми опричници колибу запалили, било ми је најприје вруће, а кад је све изгорило, онда ми је било студено.