Zora

34

КНЕЗ СРЕБРНИ

— 0, здраво, слијепци, весели муромци! рече им цар. — Нека је здрава твоја царска милост — одговори Прстен и Коршун, клањајући се до земље. —■ Нека те спасе и помилује мајка Божја, што си милостив према нама убогим људима, који земље пријеђоше, воде пребродише, а бијелога свијета не виђоше. Нека ти номогне свети Петар и Павле, Јован Златоуст, Кузман и Дамјан, Хутински чудотворци и сви Свети Угодници! Бог ти жеље испунио, вазда у злату ходио, слатко јео и пио, добро спавао! Да Бог да се твојим непријатељими вазда штуцало и гладовало; да Бог да се вазда од грчева превијали! — Хвала, хвала — рече Јован оштро мотрећи их — јесте ли давно ослијепили? — Још из младости, баћушка царе — рече клањајући се Прстен — обадвојица из младости. Не памтимо, кад смо јарко сунашце гледали. —- А ко вас научи пјесме пјевати, приче причати ? — Сам Господ, баћушка, сам нас је Господ још из старих времена тијем обдарио. — Како то ? припита Јован. — Наши стари причају — одговори Прстен — а и гуслари у пјесмама пјевају: било је то у старо вријеме, кад се Христос Бог вазнио на небо, расплакаше се сиромаси, слијепци и хроми : „куда Христе одлазиш ? На коме нас сиротане остављаш? Ко ће од сад нас невољне хранити?" И рече им Христос, цар небески: „Даћу вама гору од злата, ријеку од меда, садове-винограде, румене јабуке; бићете сити и пјани, одјевенп и обувени." Тада рече Јован Богослов: „Саслушај ме, Милостиви Спасе, не дај њима горе од злата, ријеке од меда, садове-винограде, румене јабуке. Не знају они тиме владати: отеће им силни и богати. Дај ти њима, р Христе царе небески, дај ти њима пјесме и приче слађане, нека причају о старој старини и Божјим људима. Кад стану

тако по земљи холити, свак ће их обући, хљебом соли нахранити." И рече Христос, цар небески : „Нека буде како желиш Јоване. Ето им пјесме и приче слађане, гусле лагане, а ко их нахрани и напоји, од ноћи одбрани, томе су рајска врата вазда отворена!" — Амин ! рече цар Јован. Какве знадете приче? — Какве год желиш, баћушка царе. Ако хоћеш о Ершу Ершовићу, сину Шчетиникову, о седморици Симеонима, о змији Гориници, о самогудим гуслама, о Добрини Никитићу, о Акундину . . . — Шта? — прекиде га Јован, зар само ти знадеш причати ? А што је стари с тобом дошао ? Прстен се сјети, да је Коршун готово све шутио, и да га отресе од неприроде за „веселе људе" замишљености, он наједанпут промијени говор, и стаде говорити неке за њих двојицу разумљиве ријечи. — Старац, је ли ? — рече он, и као нехотице стаде на ногу Коршуну — ово је видиш мој другЕмилка Гудок, дуга брада, кратка памет; кад ја почнем мрсно говорити, он ми помаже, подвикива, подскакива, и потврђава. Је ли овако, чича, бијеле браде, паткпн ход, кокошиње ноге ? Да не сађемо са пута? — Тако је! — подвикне Коршун, и дође себи. — Наша је чаша пуна зелена вина, а већ кад си нашао испи до дна ! Ето тако чича, пјевчев гнас, кртично око, пођосмо, далеке ћемо доћи ! — Ај, љуљи трарара, скачу козе са горе! рече Прстен, лупајући ногама козе скачу, мухе плачу, а у бабе Јефросиније у лијевоме уху звони ! — Ај, љуљушенки, љуљи — прекиде га Коршун, исто лупкајући ногама — ај, љуљушењки љуљи, сједи рак на земљи, ал' не плаче рак, него пјева рак, кад придође вода, опет њему згода. — Баћушка, господару — доврши Прстен, ниско клањајући се — ово није прича, него предговор.