Zora
3 0 Р А
35
— Добро — рече зијевајући цар. Ја волим тај обичај отпочињи причати о Добрињи, нећу ли слушајући вас заспати. Прстен се још једном поклони, накашља и отпоче. „Бјеше велики пир у цара Владимира. Ту бјеху сазвани сви кнежеви и бојари. Кад се примаче вече, затруби пред Кијевом ратна труба. 'Гада рече силни цар Владимир: почујте ме честити кнежеви и бојари, пошаљите два добра јунака, нека дознају, ко се оно усудио доћи пред Кијев, и трубити у ратну трубу ? „Залармаше храбри јунаци, зазвекташе сабље на бедрама, полећеше капе под небеса, навукоше јунаци ратно одијело, ускочише на чиле коње, и одјездише у равно поље" . . . — Чекај — рече Јован, желећи им показати, како га причање занима. — Позната ми је та прича. Боље причај о Акундину! — 0 Акундину? рече збуњено Прстен, сјећајући се, да се у тој причи прича, како је Новгород био под царскбм „немилошћу" — о Акундину, баћушка господару, није лијепа прича сељачка, а чини ми се, да сам је и сам заборавио . . . — Причај слијепче! рече строго Јован ■—• причај све по реду, да нијеси ријечи пропустио! Цар се у себи смијаше тешкоме слијепчеву положају. Прстен се покаја, што је спо.менуо ту причу. Не знајући колико је позната та прича цару, он се ријеши да прича, ништа не пропуштајући : „У славноме граду, у Новгороду, живљаше млади јунак Акундин. Он није трговао, није пиће продавао, него се возио на своме лакоме чуну. Једном се он тако возаше, кад угледа на обали некаква богаља. Он зовну Акундина, прихвати га за
бијеле руке, и попе га на високи курган, па му рече: Погледај-дер млади јуначе, онамо у град Ростислава, на ријеци Оки, види, шта се тамо ради ?" Кад Акундин погледа, а тамо велика несрећа: по ријеци Оки плива нека страшна животиња, змај Тугарин, дуг триста педљи, и ишге порез од народа. Слуге кнеза Хљеба Олеговића и остали народ, изишли да се с њима бију и бране град, али их змај свију репом бије, а снажним леђима ори обале. Тада рече богаљ Акундину: „кажи ми, добри јуначе, твоје име и презиме?" —■ „Ја сам родом из Новгорода, а зовем се Акундин Акундинић." — „Ти ли си то мили синовче, очекивам те има 33 године, ја сам твој рођени стриц, брат твога покојнога бабе! Ево ти његов мач — ово изрече и богаљ стаде умирати, са бијелим се свијетом растајати, и умирући рече: „мило дијете Акундине, ти отиђи у Новгород, поклони му се до земље, и реци: ,,дај ти Боже, славноме Новгороду, вазда у слави и богатству бити . . ." —■ Доста! прекиде га љутито цар, заборављајући, да је његова циљ, само да мотри на слијепце. — Причај што друго! Прстен у страху клече на земљу. „Какву заповиједаш причу, с.лавни господару? рече он са лажним, а може бити и правим страхом. „Хоћеш ли о Јаги, о Чуририлу, о Ивану Језеру, или ћеш што год побожно ? Цар се сјети, да не треба плашити слијепце, зато зијевну, и сасвим сањивим гласом запита: — А шга знате побожно причати? — 0 Алексију Божијем човјеку, о Јегору Храбром, о прекрасноме Јосипу, Голубиној књизи. — Добро — рече Јован, у кога се већ очи склапљаху — причај о Голубиној књизи. ЈБеише је за нас гр.јешне, да ноћу слушамо што год побожно ! 1ЋЕ СЕ)