Zora

5

И кад би она, наслоњена на његове груди, извила бумбулским гласом пјесму: Двоје ми се замилили млади Омер момче, Мејрима дивојче У пролиће, кад им цвати цвиће... он би је још јаче привинуо к себи и весело климао главом, мумлајући полугласно за њом ријечи те пјесме... Једном ријечи, ово је био риједак примјер очинске љубави према шћери и шћерине према оцу . . . Тако је Емина живила весело и безбрижно као птичица у ваздуху и, што је постајала старија, све се Јшше развијала и бикала љепша и пунија. Па ипак, поред свега тога, што су јој се момци почели верати око врата, она није ни за једнога марила, нити је осјетила, да јој је неки дражи од других. На удају још ни помишљала није и кад би јој која јараница то споменула, почела би се љутити, па би по каткад и заплакала. Њојзи се чинило, да јој нико не може бити дражи од оца, нити би она коме за љубав њега оставила. И тако је то трајало једнако и оиа се и даље развијала под очевим закриљем, као што се развија мирисаво гонџе под сунчаним зрацима. Махмут-ага опет није мислио да се не растаје са својом шћерком. Он, као зрео човјек, знао је, да ће се она морати удавати, па било то прије или пошље. И ма да му је било тешко, врло тешко кад год је на то помислио, ипак је увијек мјерио и премјеравао очима свакога момка, који би у његова врата погледао. Он је хтио, да своју Емину даде таквому момку, који би био сасвим беспорочан и у чијој би кући била задовољна, као у својој. Само што никад није помишљао, да је уда на

страну, јер му се чинило да би свиснуо, кад би она отишла у туђ вилајет. — Кад је удам у Мостар, — говорио је он, — онда ћу јој долазити сваки дан; видићу је и егленисат' с њоме... Па кад стечем и унучад, ја ћу их гдедат', грлит', љубит' и њихат' на свом крилу... Они ће ми тспати „цедо" и чупкат' ме за бркове, а ја ћу се шалит' и причат' им о свачеме... А ако је удам изван Мостара, онда ко зна, кад би се видили... Унучад ме не би ни знала, а камо ли миловала... Па шта би ја онда? По читаве сахате разговарао је он овако сам са собом и заклињао се по сто пута, да му Емина неће из Мостара. Ватим је и даље мјеркао момке и очекивао, кад ће му се који јавити, па да га назове зетом. III. Сунце се баш склањаше западу, гријући доста слабо; изгледало је, као да се осмјехива на свакога. Мали облаци гомилаху се над каменитим Хумом, зарумењени исто као да је неко, са оне стране, запалио велику ватру па освјетљава небо. Птице умукле. Само одозго, из даљих башча, чује се ситно куцање шаргије и несташне севдалинке заљубљених момака. Неретва шуми, а са њених камених обала чује се чешће жив разговор. То се многи ахбаби разговарају о разним стварима, пијуцкајући ракију, коју су прије тога у Неретви разхладили. Осим тога многи су од куће донијели велике саксије Феслиђена 1 ), па пошто испију ракију, наднесу се више њега и окаде се његовим мирисом — и то им служи као „меза". И Јусуф -ага, са својим јаранима, састао се, па, по старом обичају, почео да прича. ') босиок.