Zora

3 0 Р А

61

Вјетар бије с даљних страна И промичу тице кобне, У мом врту с пустих грана Чујем јаук пјесме гробне. Чујем кикот судбе црне, Што кроз густу маглу креће: „Доћ' ће опет премаљеће Али теби, теби неће" . . . XX. Ој, животе, мој животе, Како си ми пуст и таван, Како си ми прекукаван, Ој животе, јаде мој!

Све ми руже јесен оте И у мрачну расу таму, А остави пустош саму Ој, животе, јаде мој. Она, што ти рајем бјеше Дубоки ти пако даде И отрова твоје наде, Ој, животе, јаде мој. Њене руке разнијеше С твог вијенца златно цв'јеће, ПЈто се никад вратиг' неће, Ој, животе јаде мој ! . . .

1897.

Г

АЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО — Приповијетка из Мостара — С в е т. Т» о р о в и ћ (НАСТАВАК) ад се растао са Махмут-агом, %1^^Ибрахим-бег је одмах отишао ;1 §чУ Ј е Л н У берберницу, гдје се нај'Ш чешће састајао са својим млађим | јаранима. То је била с-тара берберница, као што су обично све наше бербернице. Шиша јој сва поцрнила, зидови чађави, а по ћошама су пауци одавна разапели своје густе мреже и били су сигурни, да их нико покварити неће... Наоколо су од простих дасака начињене сећије, на којима обично сједе послени и беспослени гости. На једноме зиду висе објешена два три пешкира, а тако и неколике бријаће бритве задивене за подужи кајиш, који је чврсто прикован за зид. На сриједи бербернице је једна дрвена наслоњача, на којој се брије, а више ње виси, о шишу објешена измиваоница. Кад није било муштерија, тад је на наслоњачи сједио бербер, мален и ћелав човјек, са старим

упљеснатим Фесом на глави, застрт широком бошчом, којаје на три четири мјеста прогорила, а с једнога се краја сасвим отрцала. Ибрахим- бег туде није никога нашао, осим бербера и једног од најмлађих јарана Ђул-агу. Пошто је учинио „темена" и назвао „мехраба", сједе он одмах до Ђул-аге и клепнувши га по рамену запита: — Шта радиш? — Сидим. Ибрахим-бег обори главу и поче се мислити, како би започео говор. Видећи да Махмут-ага много лаже, он никако није могао потпуно да вјерује, да је она његова кћи .... Он замоли бербера да донесе кахву, па пошто остаде сам саЂул-агом рече: — Био сам у Махмут-аге. — Кад? — упита Ђул-ага. — Данас. Ђул-ага му намигну.