Zora

бб

Г Р 0 Б

где је на првом спрату скромно али спокојно живела у маленом стану од једне собе са кујном, исаједним малим девојчетом, која јој је била више подсвојче него слушкиња. Запалила била лампу и спремала чајник да скува чај, јер је мало назебла на овој мећави, и док вода узаври, села је на старинско канабе, превучено кожом, натакла наочаре, и наставила читање подлиска у неким омиљеним новинама. 'У собици било је топло, и свуда по малој одаји, као и на старој госпођи самој, највећа чистота. У простоти стана било је нечега примамљивог и пријатног, нарочито кад је на пољу зима. Од једном се у улици зачуше кола, која стадоше пред кућом. Затим брзи кораци на дрвеним басамацима; врата се нагло отворише и у собу уђе Јелена сва влажна и у необичном белом оделу. Ујна брзо устаде. — Је си ли ти то, Јело ? Јелена се без одговора и без поздрава стропошта на столицу. Ујна се упрепасти видећи је у оваком стању, али се прибра, па је посматраше један тренут најпрестрого, затим тужно, и рече: — Чекала сам те. Јелена ништа не одговори, већ остаде тако непомична, гледајући преда се, као да не разуме шта јој се говори. Ујна настави: — Хтела сам вам доћи, али ко би смео оној твојој мајки изићи на очи, још у онаким околностима. После чух да су вам однели и ствари, те помислих, ти си се негде склонила и не сећајући се своје ујне. Јелена с муком проговори:

— Ујнице —- — ви сте ми говорили да ме је — — Андрија волео. — Рекла сам. — Одведите ме њему. — Шта ? Зар сад ? Ујна пљесну рукама и погледа је чудно, некако врло чудно, да Јелену подиђоше жмарци. Ујна је гледала неколико тренутака, као да није могла да нађе речи. Но кад види да девојче не мисли још што да каже, она оде малом столу у ћошету и стаде тражити међу хартијама. Кад нађе неки лист, донесе га Јелени. Јелена устаде и погледа у лист. Мало се заљуља, али се брзо наслони на сто, да не падне. Затим обори главу, намрши веђе, узме лист и после кратке почивке узвикну: — Тамо! Хоћу тамо, код њега. Хајдемо.! Ујна је прихвати, јерје мислила да ће да падне од слабости, али Јелена јој се истрже и пође вратима. — Ако не ћете, идем сама. — Чекај, лудо, зар у овом мраку, но чекај де; добро; ево идем. Огрни се овом бундом, ајаћу у овај огртач. Ево и мене. Ујна брзо заогрну Јелену бундом, затим и себе огртачем и пође за њом. Доле седоше у кола, која одмах пођоше.

VII. Ишли су дуго, кроз живе и шумне улице чак изван вароши. Околина постајала је све мирнија, и на послетку чула се само шкрипа точкова по снегу и тупи глас коњског бахата. Куће су изостајале и на њихова места појављиваху се ограде и воћњаци док, док напослетку нестаде и тога.