Zora

208

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

А Махмут-ага хтједе да проговори, иа, иошто му се учини да неће умјети како ваља, гурну у ЈусуФ-агу, да он говори. Но и ЈусуФ-ага бијаше заборавио све, што је смислио иутем, те не хтједе одмах да говори, него се најприје мало размисли, па, узвијајући обрвама, поче: — Ама, еФендум, дошли смо ти на даву. Овако се више живит' не може, вего јали тражи чару, јали да пртљамо одовлен . . . Паша се исправи на шилти, па га зачуђено погледа. — А какав ти је зулум додијао? — запита. — Није зулум, еФендум, него зло међу нама. Побиснили нам ови млађи, па да је кабил, очи нам ископаше... — И душу нам извадише, — упаде Махмут-ага, који се бијаше мало прибрао, па није могао више да шути, — Осилили се некакви Аламаии, па нит' пазе на виру, ни на Бога, ни на душу, вего хоће да нас упропасте. Израз чуђења, који се из почетка показао на пашину лицу, почео је мало по мало да ишчезава, и, кад је Махмут-ага ово изговорио, паша је већ знао, шта ће му они исказати. — Па? —запита, гледајући право у очи Махмут-аге. — Па ми велимо, да се потужимо теби, иа да их липо ја ухавсиш ја обисиш, јер се 'вако не може. Паша се осмјехну. — А ко хесабиш да је нај.кривљи? Махмут-ага набра обрве— Зна га читав Мостар, — рече. — А ко је ? — Алија Муј-агин. — Па баш хоћете да га осудим? — Јакако. — Пеке, пеке, — рече паша и опет се окрену пенџеру, па поче гледати напоље. Махмут-ага и Јусуфага сједили су још мало, па кад

виђоше, да паша није вољан и даље да говори, дигоше се, учннише „темена" и изиђоше напоље. А чим су сгали пред врата погледаше се. — Шта велиш ти ? — запита Махмут-ага. — Не знам. — Не знам ни ја, а затим се поглади по брковима и климну главом, — обисиће га, није друге, — рече.

Кад су аге далеко поодмакле од сараја, Али-паша зовну једног сеиза. Сеиз уљезе и поклони се. — Зовни ми Алију Муј-агина, — рече паша. — Нека одма дође. Сеиз опет изађе. А паша се наслони на руку и замисли се. Њему паде на памет, како је ратовао са овим агама против Хусеинкапетана и како су му они били одани, а он је опет био одан С}^лтану свом душом својом и као награду за то, добио је везирство над читавом Херцеговином. Иза тога управљао је он њоме, ево, толико година и постао јој готово неограничени господар... И мало по мало он се је занио тим госпоством и, да што више прослави и дигне своје име, а моћ своју увелича, почео је да се мисли: како би постао самосталан и неодвисан од свакога... У тој намјери, он се у питомоме Дубровнику, побратими са див-пјесником српским, а Господаром јуначке Црне Горе Петром Петровићем-Његушом, — коме је био и остао увијек прави и искрени пријатељ. Затим је, мало по мало, почео да остварује своју намјеру и све више да управља и влада по својој вољи и памети. И он је у себи почео мрзити Османлије, те због тога, и ако је чуо за све