Zora

3 0 Р А

345

тако крвнички увриједио, са торња катедрале чуше се на један мах звона и срце гониочево на један пут стаде и он наузнак паде мртав. Око уста оста онај подругљив осмјех. „Тако је он ту лежао. „Тада устаде онај други, изађе из цркве и благодари Богу. „Шта је било с лешом онога што је остао у цркви, није се никад дознало. То је био леш некаквога странца, који је напросио и умро у цркви. Нико га није познавао, и нико није ни тражио његов леш. „Године су биле протекле, и онај што преживље трагедију, постадеугледан и ваљан грађанин и врло чувен научник. „У његовом лабараторијуму било је пуно ствари потребних за његова испитивања. Прије свега у једном углу био је један људски костур. То је био врло стар и већ често пута поправљан костур, који се једнога дана сруши у прашину. „Научник је морао купити нов, и он оде једном трговцу, кога је добро познавао, једном омаленом старцу, чије је лице било као од пергамента и који је у близини НотрДама имао прљав дућан, из кога никад ништа није било продато. ,,Али тај омален старац, који је имао кожу као пергаменат, имао је баш оно што је научник тражио, изванредно фини и лијепи пропорциониран костур. Господин нареди, да му се костур још исто по подне поицве и намјести у његов лабараторијум. „Трговац је одржао ријеч. Кадје господин те вечери ушао у свој лабараторијум, костур је већ био намјештен на мјесту онога пређашњег. „Научник сједе, на столицу са високим наслоном, за сто за писање и хотијаше да прибере мисли. Али

су његове мисли биле немирне и волиле су да путују, увијек у једном одређеном правцу. Он, онда, расклопи једну дебелу свеску у Фалицу, и поче да чита. Он је читао о једном човјеку, који је једном учинио неку неправду па побјегао, а овај други гонио га. Кад научник видје шта је почео читати, он, љутито, склопи књигу, устаде, приђе прозору и погледа напоље. Он угледа пред собом унутрашњост неке велике катедрале, коју су обасјавали сунчани зраци и на чијем је поду лежао некакав мртав човјек, с подругљивим осмјехом око усана. „Рече сам себи да је будала и окрете ^се, осмјехнувши се. Али је тај осмјех био врло кратак, јер му се учини као да се у соби смије неко други. На један мах он стаде као укочен, као прикован за под, и ослушну за тренут, па онда очима потражи угао, из којега му се бјеше учинило, да је дошао онај тон. Али она бијела ствар, која је тамо у углу стајала, костур, само је зјапила мраком. „Он обриса хладан зној са руку и чела, и изиђе из собе. „Два дана није улазио у лабораТ0 Р И ЈУ М - Трећег дана он укори себе сама да се понаша као хистерична дјевојка, отвори врата и уђе. Да би самог себе постидио, он узе лампу у руку, оде костуру и поче га испитивати. Гарнитура костију, која кошта три стотине динара! Је ли он дијете да се боји још такве лутке! „Он подиже лампу у вис и посматраше лубању, која се кезила. Пламен лампе залелуја, као да из лубање дуну лаган дах. „Он то објасни тиме, што су кућни зидови стари и испуцали, те однекуд ветар душе. Он понови то објашњење одступајући натрашке. з