Zora

330

ЗМАЈУ. — СТОЈАДИН

ЈЖ А ЈУ — Приликом џедесет-годишњице иј'есниковања

едесет љета, божански поета, Како си се иобратио с вилом, Пола вијека кратко није вр'јеме Како пјеваш своме роду милом!

Педесет љета, кита дивна цв'јета, Како вила виш србинских гора Носи твоје слаткопјевне звуке Од Тимока до Јадранског мора.

Педесет љета, в'јенац дивна сплета, Како су те задахнуле виле; Како твојих, са јавор-гусала Пјесме ти се широм Српства криле.

Педесет љета, пјесничког' полета, Наврши се старче Змајоване! И од сад нам дични Срб-пјесниче Не ускрати нашој души хране!

А. К. Хасанбегов.

РтОЈАДИН — Слика из сеоског зкивоша — Мих. Сретеповић —

I. о није познавао РаФаила Дикановића, тај није знао, шта Ш^је то угурсуз човек. Ш Момак здрав, као од брега одваљен. Крупан, „баталио два човека", али некако здепаст. Лице његово, као ћурије јаје, а увек нешто црвено. Коса боје броћасте, кратка, па се уковрдила, као оно патково перо на репу. Брци му кратки а густи. Све су му ишли у уста, те их је тога ради морао подсецати, управо рећи шишати. Имао је очи пакосне, а боје жућкарасте. Уста велика, готово, што оно реч, од ува до ува, а усне дебеле као палчеви. Никад их није могао саставити, те

за то му се увек виде крупни зуби на које се нахватала нека црно-жута стреш. Због таквог његовог изгледа, чим га видиш, а ти лепо зажелиш да је мало подаље од тебе. Него, није то било све. Имао је он и другу махну, због које су га се сви клонили као од нечастивог. Вио је прзница, убојица, лармаџија и у сваком погледз^ угурсуз човек. Свадити се с ким и побити, било му је у души. Није могло проћи собета, ни онако каквог весеља где би он био, а да с киме не заметне кавгу. Вози ли се на колима, мучно је ко могао на миру остати. Он је морао