Zora
4
3 О Р А
353
Глава XXXIV. I У Д 1-111 кдпут. Тога јутра дођоше Морозову царске слуге и зовнуше га на ручак код цара. Кад Морозов уљезе, палата бјеше препуна опричника, а сто постављен. Он опази, да ни један бојарин осим њега није позват, и разумједе, да му цар чини особиту почаст. Зазвонише звона, затрубише трубе, и у палату уљезе Јован Грозни, нешто веселији него обично, а за љиме ахримандрит Левкије, Василије Грјазној, стари Васманов, Борис Годунов и Маљута Скуратов. Поклонивши се свима, цар сједе на' своје мјесто, па онда сви остали по чину и старјешинству. Остаде једно празно мјесто ниже Годунова. — Сједи, бојарине Дружина! рече цар, показујући на празно мјесто. Стари се бојарин у лицу промијени. — Господару, — рече он — како је Морозов до сада чинио, чиниће и од сада. Стар сам, господару,да примам нове обичаје. Метни меопет под немилост, отјерај испред очију, али ниже Годунова сјести нећу! Сви се зачуђено погледаше. Као да је цар очекивао овај одговор. — Борисе, — рече он Годунову назад двије године за овакав исти одговор предао сам ти главом бојарина Дружину. Али како видим треба друкчије радити. Чини ми се, да од сада не ћемо ми бојарима, него они нама заповиједати. Сигурно, ја више нијесам у своме дому домаћин. Требаће ми сиромашку покупити оно мало хаљина, па бјежати гдје год подаље. Протјераће ме богаљи из Слободе, као што ме и из Москве протјераше! — Господару, — рече смјерно Годунов, желећи да избави Морозова, ти диЈелиш мјеста, а не ми. Стари се људи тврдо држе старине, и ти се не љути на бојарина, што пази на то. Ако допушташ,
господару, ја ћу сјести ниже Морозова: за твојим су столом сва мјеста лијепа. Он хтједе устати, али га царев поглед задржа на мјесту. — Бојарин је заиста стар! рече цар хладно. Сви су очекивали, шта ће се збити, како ли ће издушити царева љутина? Спољашњи изглед био је миран, али доброме посматрачу упало би у очи на царевоме лицу олако играње мишића предзнак буре. — Јесте, — продужи мирно Јован —• бојарин је заиста стар, али му је памет сувише млада. Воли да се мало више шали. И ја се такођер волпм шалити, и када нијесам у послу и молитви — не бјежим од забаве. Али од како ми умрије дворска луда Ногвећ, нема ко да ме весели. Видим, да се Дружини допао тај занат, ја га од данас проглашујем за дворскога луду, шаљивчину, и јесам му на божијем суду обећао, да га нећу заборавити. Дајте овамо Ногћев капут, и обуците га на бојарина! Мишићи на царевоме лицу чешће заиграше, али глас оста и даље миран. Морозову бЈеше, као да га је гром убио. Лице му поблиједи, крв јурну у срце, очи се засвијетлише, обрве заиграше, па се онда тако грозно скупише, да је био страшнијц него Грозни. Онјош не вјероваше својим ушима, он сумњаше, да ће цар тако јавно увриједити и понизити старога Морозова, поноснога бојарина, чије су се заслуге и јунаштва свуда прочуле. Он уприје у Јована непомичан, питајући поглед, као да очекиваше, да ће се цар предомислити и узети ријеч натраг. Али по царевоме знаку диже се Василије Грјазној и диже шарени капут, учињен од разних небројених закрпа, куглица и звонца. — Облачи бојарине, — рече Грјазној — велики те господар удостојава своје милости, и шаље ти капут са леђа покојнога свога будале Ногћева.
(нАСТАВИЋЕ СЕ)