Zora

380

КНЕЗ СРЕБРНИ

— А ви, — рече цар опричницима —• ви му помозите, да га обуче; он је навикао, да му се служи. Када би се Морозов покорио, и пузећи на кољенима молио за милост, можда би се цар и смиловао. Али је Морозовљев изглед био и сувише охол, глас сувише одважан; у самој његовој молби чула се непопустљивост, а то Јован није могао сносити. Он је према свима снажнијем карактерима осјећао мржњу, а што је у пошљедње вријеме охладио према Вјаземскоме: била је узрок кнежева одважност и постојанство. За један тренутак опричници згулише са Морозова горњу хаљину, и стадоше му навлачити капут. При пошљедњијем царевијем ријечима Морозов се престаде одупирати. Он пушта да га облаче, и мирно гледаше, како опричници подругљиво на њему намјештају и дотјеривају капут. Он се бјеше дубоко замислио о самоме себи. —• А капу сте заборавили ? — викну Грјазној, па натаче на бојаринову главу смијешан шарени калпак, затим се одмаче и поклони до земље. — Дружина Андријевићу, — рече он — бијемо ти челом, и честитамо нову дужност. Весели нас, као што је и Ногћев радио. Овдје Морозов подиже главу и прегледа скуп. — Добро! викну он гласно и тврдо, — примам нову царску милост. Бојарину је Морозову било непристојно сједити ниже Годунова, али царској будали пристоји, да сједи заједнијем столом са Грјазним и Басмановим. Помакните се господо! Дајте мјеста новој шаљивчини! ГТропустите луду и слушајте, како ће он веселити цара Ивана Васиљевића. Морозов учини такав заповједнички знак, да се опричници и нехотице размакоше. Он приђе столу, звонећи звонцима, и сједе на клупу према Јовану, али тако

величанствено, као да на њему мјесто лудина капута бјеше царска порфира. — Како ћу те веселити господару ? упита он скрстивши руке, и гледајући цару право у очи. — Навикао си се на свако задовољство, па те тешко задововољити. Збиле су се многе шале у Русији, од када ти господариш. Веселио си се још као дијете, гњавећи коњем народ по улицама; веселио си се, када у лову нареди слугама, да закољу кнеза Шујскога; веселио си се, када ти дођоше народни изасланици из Пекова, да се туже на твога намјесника, па ти нареди, да им се врелом смолом браде пале. Опричници хтједоше да скоче и да нападну на Морозова; цар их знаком задржа. — Али, — продужи Морозов, — оно је све .било дјетињарија, па ти то весеље досади. Ти отпоче знатније људе калуђерити, а жене им и кћери срамотити. II то ти додија. Онда стаде све вјерније и оданије слуге на муке мећати. Већ бјеше веселије, али не дуго. Та нећеш се вазда изругивати са народом и бојарима? Дај да и цркву Христову похулимо ! Зато ти покупи најгору и најпокваренију врсту људи — опричнике, обуче их у калуђерске мантије, и ти пред њима, па дању људе кољете, а ноћу црквене пјесме пјевате. Та ти си сам, умрљан крвљу, и пјевао, и звонио, готово и службу служио. То весеље испаде најзанимљивије, нико га није могао ни измислити, него ти! — Шта ћу ти још рећи, господару? Како ћу те развеселити ? Ваљда ово: док ти са својим опричницима играш, звониш на јутрењу, и у крви пливаш, — удариће на тебе са једне стране Жигмонд, са друге Нијемци и Чуди, са треће Хан. Навалиће опет на Москву татарска орда, а не ћеш имати људи, да бране наше светиње. Запламтиће опет Божји храмови, светитељске мошти, настаће опет Батијево вријеме! Па ћеш ти, цар све Русије, кле-