Zora

3 0 Р А

381

чати на кољенима пр.ед Ханом и ропски му стопе љубити! Морозов умуче. Нико га не прекиде, изгледаше као да нико и не дише. Блијед, погнуте главе и са пјеном на устима — сјеђаше цар. Он грчевито стискаше руком крај од столице, изгледаше да се боји, да ни једну Морозовљеву ријеч не пропусти, него их урезиваше у памети, да му послије за сваку отплати засебном муком. Сви опричници бјеху блиједи, нико не смједе, да у цара погледа. Годунов гледаше у земљу, притајиваше дисање, само да не обрати на себе пажњу. Па и самоме Маљути бјеше незгодно. Наједанпут Грјазној истегну нож, притрча цару, и показујући на Морозова, рече: — Допусти ми, господару, да му овим уста затворим. — Не смијеш! рече тихо и загушено цар, — пусти његову милост да доврши! Морозов поносно диже главу. — Још хоћеш шале, господару? Изволи, ја ћу те веселити ! Остао ти је још један вјерни слуга, старога, бојарскога поријекла; њега још нијеси казнио, можда си се бојао Божје љутине, а можда му још нијеси заслужену казну измислио. Он је живио удаљен, под твојом немилошћу, могао си га и заборавити, али ти никога на заборављаш, господару! Ти му посла Вјаземскога, да му кућу запали и жену одведе. Када ти стари бојарин дође, да се потужи на Вјаземскога, ти им нареди, да се ради твоје забаве бију на Божјему С УДУ; У нади да ће Вјаземски убити старога ти слугу. Али Бог не хтједе његове смрти, него показа правду! — Шта си тада урадио, господару? Тада — продужи Морозов, и глас му задрхта, а звонца на капуту јаче зазвонише, — тада ти се учинило, да је мало срамоте на староме твоме слузи, и ти зажеље, да га понизиш и осрамотиш, као никога до сада!

— Тада — викну Морозов, одгурну столицу, и диже се са свога мјеста, тада си навукао на Бојарина Морозова лудин капут, и наредио њему, који је спасао 'Гулу и Москву, да сједи заједно са гадном твојом свитом и да те забавља! Бјеше грозан изглед старога војводе. Значај његова одијела исчезе. Испод густих обрва сијеваху муње. Бијела брада падаше на некада у бојевима рањене прси, али сада ишаране закрпама, а у увријеђеноме погледу бјеше толико достојанства, толико благородства, да према њему цар Иван Грозни бјеше мален. — Господару, — продужи јачим гласом Морозов, — пред тобом је твоја нова будала. Чуј његову пошљедњу шалу. Уста су рускога народа страхом запечаћена, док си год ти жив, али ће проћи и твоје звјерско царовање, остаће само спомен твојих грозних дјела, а име ће ти се са проклеством спомињати од .потомства до потомства, све до Страшнога Суда. И тада ће све хиљаде оних, што си их погубио, сав безброј људи и жена, одојчади и старица, и сви, што си их на муке метао изићи пред Господа, и тужити се на тебе, мучитеља свога! Тога Страшнога дана изаћу и ја пред Вјечнога Судију, баш у овоме одијелу, и тражићу обратно част, коју си ми на земљи одузео. Тада неће бити са тобом ове погани, да ми ножем уста затворе, него ће све чути Судија, и бићеш бачен у вјечни пламен, приправљен за нечастиве. Морозов умуче, баци пун презрења ноглед на љубимце, окрену им леђа, и полако изиђе из палате. Нико се и не сјети, да га заустави. Он поносно прође између многобројних столова, и тек када изумрије звук звонца са његове хаљине, опричници се тргоше из заноса, а Маљута скочи, и рече цару: — Заповиједаш ли, господару, да сада одмах с њиме свршим, или да га у тамницу бацим? — У тамницу! једва изговори Јован