Zora

384

КНЕЗ СРЕБРНИ

И заиста као одговор његовим ријечима диже се вјетар, али у мјесто да угаси, он још више раздува ватру, суво дрвље плану, обухвати млинара, и сакри га од народа. —• Шагадам! Кулла! Кулла! зачу се још једанпут иза дима, и глас изумрије. Спољашњост старога Коршуна није се ништа промијенила, његова снажна природа одржа све муке и дуго бављење у тамници, само му је израз лица постао мекши и поглед блажији. Од оне ноћи, када га у царевој соби ухватише, и бацише у тамницу, престаде га гристи савјест. Када прочиташе Коршунову кривицу, он се попе на своје мјесто, прекрсти се, и поклони народу до земље четири пута. — Опрости ми, православни народе! — рече он •— опрости ми моје крађе, убијства, и друге гријехе; заслужио сам смрт. Само ми ти опрости, народе православни! Он сам провуче руке у начињене за њих петље. — Вежите, шта ли? рече он џелатима, и више не проговори ни ријечи. Затим прочиташе кривицу осталих осуђеника, да су они хтјели издати цара и учинити зло Русији. Неке је требало објесити, у котлу кувати, спалити и т. д. Народ се гласно мољаше. — Господе! Господе! — чуло се на пољани — смилуј се на њих! Прими им душе! — Молите се праведни за нас! сјетите се нас кад дођете у царство небесно! — Да заглуну ове ријечи стадоше опричници викати: —- Хојда! Хојда! Нека гину цареви непријатељи! Наједанпут, народ се усколеба и зачуше се усклици: — Ето иде блажени! Гледајте! Гледајте! Иде блажени! На дну пољане указа се мртав, блијед човјек, око својих 40 година, ријетке

брадице, бос и у самој кошуљи. Лице му бјеше сасвим безазлено, а око усана играше дјетињи — добродушни осмјех. Глава овога човјека, међу оволиким звјерским лицима, учини велики утисак. Све умуче, казна стаде. Нико до сада не виђе у блаженога овако лице. Око усана испод осмјеха играху мишићи, као да се у њему боре два осећаја. Он иђаше право на Јована, грмећи небројеним веригама и гвозденим кретовима. — Ивашко! Ивашко! — викаше он цару, бројећи дрвене бројанице, и непрестано смијући се — Ивашко! Мене си заборавио! Погледај на блаженога —• иродужи он, а ватајући царева коња за узде — зашто не наредиш, да и мене казне ? Шта је Васја гори од других! —• Бог с тобом! рече цар, дајући му шаку златника — ево ти Васја, хајде, моли се за ме! Блажени пружи обје руке, али их одмах потегну себи, и новци се просуше по земљи. — Јао, јао! Прже! дрекну он, стаде махати рукама и дувати у прсте. — Зашто си их на ватри разгријао? На пакленој ватри? — Хајде, Васја! —- рече нестрпељиво Јован, — ово није мјесто за тебе! — Не, не! Моје је мјесто овдје, са мученицима! Дај и мени мученички вјенац! Зашто ме заборављаш? Зашто ме вријеђаш? Дај и мени вјенчић, који другима дијелиш! — Хајде! Хајде! — почињаше се љутити Јован. — Нећу! рече сумахнути и ухвати се за коњску гриву, затим се гласно насмија, и стаде прстом показивати на Јована. — Гледајте, гледајте! — отпочне он — шта му је оно на челу? Шта ти је то, Ивашко? Ето ти рогови на челу! Израсли су ти козји рогови! Глава ти је постала пасја! Цареве очи сијевнуше.