Zora

3 О Р А

385

— Вуци се, лудо! викну он, истргну копље од најближега опричника и замахну се на блаженога. — Не крећи га! зачуше се незадовољни усклици у народу — не крећи блаженога! Ти си вољан у нашим главама, али блаженога не крећи! Али се Васја једнако осмјејкиваше, као блесасто дијете. — Прободи ме царе — Сауле, — рече он, раздрљујући прси — прободи ме у сред срца! У чему сам гори од оних праведника? Пошаљи и мене у царство небесно ! Или ти је жао, што и ти нећеш бити с нама царе Сауле, царе Ироде, проклети царе?! Задркта копље у Јовановој руци. Још мало, па би се заболо у прси блаженога, али га задржаше народни усклици пријетња. Запаљених очију, са пјеном око уста цар удари коња мамузама, налеће на осуђенике, и збоде једнога од њих; бура је морала одушити. Док се цар врати на мјесто, опричници уклонише блаженога. Јован махну руком, и џелати отпочеше, свој посао. Блиједо Јованово лице зарумени се, очи и ноздрве се раширише, а на челу искочише модре жиле . . . Кад цар оде са својом крвавом четом, вране и гавранови оставише своја мјеста и стадоше полако, један за другим, падати на мученичка тијела. Тај дан Ворис Годунов не бјеше на казни са царедворцима, он бјеше отпратио литванске изасланике. Сјутри дан тијела бјеху бачена у кремљевску провалу. Добри грађани касније код те провале подигоше дрвене црквице, гдје су се често држали иарастоси за покој мученичких душа. Глава XXXVI. ОНРДТ АЛС ж СтоВОДЈУ Послије грозне казне цар постаде добар и милостив. Он нареди, да се сви тамничари пуште на слободу, некима, по-

сла и дарове. Изгледаше, да је са казном свака злоба изишла из његова срца, он бјеше миран, не истраживаше издају. Чешће га је гризла савјест, особито кад изненада удари гром, и кад се појавише у народу болест и разне биједе. Он оде на три дана у богомољу Троицку Лавру, опричници путем све шакама бацаху сиротињи сребрни новац, а одлазећи цар остави Лаври богати прилог. Међутим се у Слободи припремао један догађај, којему се нико не надаше. Борис Годунов сјеђаше у својој соби и размишљаше о казни, о чудноватој, промјењљивој нарави Грознога, и о томе, како би се он одржао и даље у милости царевој, а да не учествује у злочинима опричника — када му јавише, да га доли очекива кнез Никита Романовић Сребрни. Када чу ово име, Годунов у чуду скочи са столице. Примити та.мничкога бјегунца кнеза Сребрнога, значило је играти се са својом главом. А одбити га и издати цару, учини се Годунову ниско, тим више, што би тада изгубио љубав народну, која му је била. драгоцјена. Он се сјети, да је сада цар у милостивоме стању душе, и одмах ријеши, како да поступа. Он нареди, да уведу Сребрнога, али му не изиђе на сусрет. — О здраво, кнеже, — рече он љубазно, и загрли Сребрнога — како си се усудио, да дођеш у Слободу, за Вога? Али сједи, да те почастим, сигурно си уморан од пута. По наредби донесоше слуге хране и вина. — Јесу ли те кнеже видјели, како си ми уљегао у кућу? упита брижно Годунов. — Не знам — рече простодушно Сребрни, ја се нисам ни крио, него право теби! Знам да нијеси пријатељ опричнине. Годунов се намргоди. — Борисе Теолоровићу — рече повјерљнво Сребрни —• ја нијесам сам, него са двјеста станичника. 4