Zora

364

ПРЕФЕРАНС

попи баш као за врат да пада. ТТТ то би укаљао чизме до цркве, лепо, укаљао би их, па би навукао друге. Чизме и јесу најпосле у ту сврху измишљене, да се њима гази блато и лупа сарама у колу. Не пада њему због чизама киша за врат. Још синоп сћућурио се и навукао покривач преко главе поп Таца Николајевић, иначе по чину названи јереј Атанасије Николаевић и као из утробе дубоко уздахну и звуком пуним неке елегијске суморности прошапта: Филијала! — Ах Господе, ти који си створио љубичицу, славуја, шарана на процепу, и буреке са сиром, зашто си Господе, створио Филијалу! Атанасије Николајевић волио је бурека са сиром и бавио се нуз њих ето по кад и кад и појезијом. По тој лапавици — у Филијалу! Па какво ли је то тек сеоце! Најјаднија ваљда Филијала у Европи. Оно неколико православних настрешњица, изгледају као интерпункција у лепо начичканом низу спретних кућица иноверије. То управо и није село, то је гњездо свијено у жбуњу Фрушке Горе. На мапи га нема. Зна се само да је у Европи. Њега се ништа не тиче, а и оно се никог не тиче. Село у суперлативу, сеоце у диминутиву. Док се други боче мишљу, шта Бизмарк 1 ) сања, дотле они брижљиво размишљају: скаче ли цена храни и хоће ли стегнути мало време. Док се по градовима обешењачким лукавством игра на берзи и убијају се људи из златних револвера, дотле они са најглупавијом наивношћу под сувачама играју дурака на зврцке. Шта их се тиче ко! Ако се баш и деси што замашније, чуће се већ ма и за го') Ову омо причу примили још 1897 године У марту. Пр. ур.

дину дана доцније. Новина и немају. Можда попа држи какве. А на што им ?! Сир замотавају у ластар, а пећке подпаљују сламом. Па ипак је лепо тако у сеоцету! Заволи човек некако оне најерене димњаке и оне шунке, што висе у њима. Миле су му оне натучене шубаре и пријатан онај неиздржљиви мирис лалиног дувана. А има Дражи и обешењачки поглед удовице Јање, што се онако враголасто смеши и целом свету пркоси, што није удовац. И ето, у то сеоце, на овом блату, кроз маглу и кишу — јереј Атанасије Николаевић, на мршаве две раге, а умотан у опћинску бунду, лагано ногу пред ногу мили. А најпосле и волео је у неколико, што се врте точкови и што ће стићи у Филијалу. Скупио се тако у оним топлим кожицама, зажмирио очима, а нос тек што врхом својим извирује из подигнуте огрлице и као барометар шапће старом попи: промениће се! А на душевним очима доброћудног старца већ се преливају пријатне жанр слике: седе за столом крај румене чашице вина, у топлом запећку мачак преде, на пољу сипи киша, уча пуни лулу, домаћин меша — преФеранс ! Врло је лепа ствар кад се човек добро наруча, па уз чашицу вина и богоугодан разговор заслади мало преФерансом. Како ли је дуго време у том сеоцету! Стуб интелигенције је Јоаким СтеФановић, у проФаном животу названи једноставно: пријатељ Аћим. Он је све и сва. Сем њега још једино што уча носи панталоне у селу. А добро живи и заједно хучу кад наступе несносни јесењи дани. Они су једно дело у две свеске. Попа тек сваке треће недеље долази на богослужење, зато би се у овој слици могао назвати: књижевни додатак.