Zora

866

ПРЕФЕРАНС

Пријатељ Аћим и бивши учитељ нису били у љубави; с почетка су до душе били у љубави, али после се излеже неки неспоразум, и сад више нису у љубави. Нису се некако слагали у начелима. То јест и слагали су се и нису се слагали. Учитељ се мало напио, као што се то најпосле сваком сеоском учитељу може да деси, па као из шале да припали дуван своме пријатељу, опали му пола брка. Пријатељ Аћим није никако марио да му се пале бркови и тако се разиђу у мишљењима. Може бити да су се и почупали, не зна се, тек само нису ни мало у љубави. Много је времена размишљао, то јест пријател 3 Аћим много је времена размишљао. Најпосле погледа се у огледало, засука сасвим опорављене брке, набави нове карте и измири се са учитељем. — Ех сад! И све је већ било у свом реду. Карте су ту, учитељ ту, пријател> Аћим је ту, поп Танасије... Он још није ту. Боже, кад би нешто онако... на пример сарана. — Море, како оно твој стари, једе ли, миче ли се? — Слабо, Бога ми, каже, већ смо му и свећу држали. — Е, тек ће пријатељ Аћим, на умору, а ? И чисто мила човеку туђа смрт. Прође дан. Не оглашује звоно. Прође више дана, Не оглашујезвоно. Прође, а болесник се придигао. Придигао се, па чучнуо под прозоре и сунча се на пригревици. Нема се куд, него мучи муку док не дође чреда. Бројиучитељ дане, а броји и пријатељ Аћим дане. И таман да седну људи за сто и већ да се почне, кад — али ђаво, што је умешао своје шапе у тај

преФеранс, грохотом се засмеја. Учишељ-премвтшен! За три дана мора седети за својом новом катедром. Ено, подвучено црвеном писаљком. Пријатељ Аћим зину. Страшно некако и глупаво зину: За шри дана ! — А, за Бога, шта ће наша деца? Ко ће нашу децу, агшсе, — и пријатељ Аћиму одреши се језик, — ко ће нашу децу учити, молим вас? А није истина, он је мислио : а ко ће с нами преФеранс играти ? — Учитељица. — Учитељица?! Пхиии! Дакле учитељица ?! И човеку се лепо смучи- Позеленио. Знао је да учитељица не зна преФеренса. Одкуд и да зна?! Све је пропало. Није се требао ни мирити, кад ето! За банбадава се помирио! И пријатељ Аћим поче опет да говори о својој сеоби. — Лепо ти ја агшсе, крај електричног осветљења, крајтоплог чаја, па ударам .... — Не, не, — исправља га поп Танасије као престрављен мало од тих речи, — удесићемо. Дани су пролазили узалуд. Учитељица је красно девојче, чак и за певницом испомаже, и иначе девојче, онако . . . — Красно, врло красно, изрјадно госпођице, — хвали је школски председник многоштовани пријатељ и уважени грађанин Јоаким СтеФановић, — ама, каже и шапну јој на ухо, како врага да не знате преФеранса ?! И опет прође доста времена. Попу се некако не мили ни да долази. Пријатељ Аћим задовољава се са женом пунишака, а учитељица ни пунишака! — Благородни,—заокупише надзорника и поп и он, — пропаде дете