Zora

400

Б 0 Ж И Ћ

Па се саже и поче нас љубити и грлити. А ми весели посипамо сламу и појимо „Рождество." И ми и деда и баба и сви, сви појимо, и сваки час у вајат. Нека што више сламе буде. Нека је прави божић. Деда дрхћућом руком узео да посипа по столу, и дрхћућим гласом поји, поји неке песме, што ни вертепаши не знају, — а једва се чује од гласног Марка. Баби се смешка усна и као пушта нас на вољу. Све нам је слободно. Од једанпут оживе кућа, и претвори се у неко рајско миље. Ми појимо, а нана поставља. Под иконом, под оном старом, што се једва распознаје у зеленом житу, дрхће бледа светлост кандила, тајанствено озарила божићни колач. А божићни колач, — ах, Боже мој, како је само умела да удеси наша нана: божићни колач! Под њиме и жита, и ора, и шљива и новаца и — свега. А сам колач мирише на Божић. Па као и тице и јагањци неки по њему. Горе струк босиљка са обвијеним црвеним ибришимом! Видиш нема шале, већ прави правцати Бадњи дањ Унесе се најпосле и вечера. Сви стасмо пред икону, а деда отпоче као владика са својим старачким гласом: — Во имја оца . . . А ми сви за њим: — Во имја оца . . . — И сина . . . А ми: — И сина . . . — И сјатаго духа . . . — И сјатаго духа ... — Амин! — Амин! завршисмо и ми. Деда отпева сам „Рождество." Слаби му глас отео се, па извија старац некако и занео се, мислиш у Витлеје^му си.

„ . . . Господи слава тебје!" А ми сви из гласа: „Рождество твоје Христе Боже наш ..." Ори се лепо кућа од радости... И таман да и ми, а — нешто севну под прозором, и лепо се затресе стакло. — Бууу! — Живео! викнз^ баба, па намигну на нану. —- Позлатила ти се рука! кликну деда — знам те! — Христос се роди! викну онај с поља из помрчине. — Ваистину, кумићу! Познали га по гласу. Поседасмо после за сто. Сви смо на окупу, који смо на окупу! Гледи нас деда па чкиљи од радости и ужива. Гледи нас баба, па му око каже да ужива. Гледи нас иана ужива и она, ал се нешто заплака. — Знао сам ја вели баба, а и њему жао, — па овај ... што . . . свеједно! Код сестре је, вели, — ал и њему подгрцну нешто. А нана узела кецељцем, па брише сузе. Сви заћутасмо. Само што чујеш како пуцкају заушњаци и осећаш дах неке особите светиње тога вечера. Наточише чаше. — Христос се роди!рећи ће деда, дигнувши чашу и куцну се с бабом. — Ваистину! рече баба, и пољуби га у суху руку. Па онда нана, па сви редом. И опет се очи наводњише, а чаше до дна искапише. Донесоше и орахе. Баба узе три, па их тек баци у један ћошак: „Во имја оца!" А ми: „Рождество твоје!" Па онда у други: „И сина!"