Zora

404

НА БИЈЕЛОМ ХЉЕБУ

спио за женидбуи како требада бира ђевојку, али он их ни слушао није. Та воли он стајати поред лијепе Радовице и чешати се о њезину ногу, него запасти у најл.епше коло овацађевојака, па све кад би га грлиле и љубиле. Но у неко доба осјети он, као да љубав Радовице хладни према њему. Сваки час била је некако замишљенија, па га често пута ни погледала није, а камо ли помиловала. Два или три пута затворила му је кућна врата пред носом, а то га је тако ожалостило, да једне ноћи никако није могао заспати, него је лио горке сузе и нарицао за минулом срећом... Па ипак није могао да докучи: откудаи заштоје насталата промјена? Он се не сјећа, да је икада и једним мигом дао повода, да му млада Радовица, ускрати своју пажњу и љубав; шта више, што је бивао старији, постајао је све послушнији и учитивији. И ето сад — Ја морам дознати, шта је њој, — зарече се он тврдо и закле се свом травом и сијеном на свијету, да ће јој пратити сваки миг, покрет, сваку стопу, па ако не могао јавно, а оно тајно . . . Додуше, у неколико, било му је срамно да буде шпијун, али он је добро знао, да има љз^ди, који само за новце шпијунишу, а пошто није ни он гори од тих људи, то му ваљда, неће нико у гријех уписати тај корак, на кога га је нагнало само његово срце. И он одиста поче да пажљиво прати Радовицу, али далеко учтивије од свих људи његове врсте, јер је он пратио из даљега и то на такав начин, да се никако није могла досјетити . . . Испочетка као да му није посао сасвим сретно ишао за

руком, али мало по мало, поче да опажа по што шта сумњиво, због чега је устостручио своју пажњу. А на ту сумњу нагнало га је једно момче, дежмекасто и надурено, са малим брковима, а овеликим носом и обично, са тојагом у руци. Момчеје долазило свакидани, за чудо, обично је знало да удеси кад Раде Голобрад оде куда на радњу. Оно је улазило у кућу и дуго се задржавало тамо, а кад би се враћало, било је црвено у лицу као црвена паприка. А бркови су му тад вазда били замршени... Ован, као ован, одмах, је помислио, да ту нијесу сасвим чисти послови и да то момче свакако о злу ради. 0 каквоме злу, то се није могао досјетити, али главно је, да није добра по сриједи; дакле морају се не два, него четири ока отворити, па да се томе злу у траг уђе. Док и томе дође вријеме. Једнога дана дошло оно момче, па, као и обично, пошло у кућу. Но тога пута Радовица није била у кући, него пред кућом, а оно чим је угледало, одмах јој приступи и уштину је за образ. У овну узаврије сва крв. Смрачи му се пред очима. а она ништа, него се још осмјехну и утече унутра. Момче уђе за њом... Ован шкрипну зубима и накостреши се, као да ће одмах на јуриш; али се опет некако прибра и застаде. — Осветићу се, — грмну на вас глас овнујским језиком и запријети роговима према кући. — Зар он да штипа ону, која је мене толико миловала и коју ја нијесам смио ни папком очепити? . . . И он да улази у кућу, а ја да дреждим у авлији? ... Јок и по сто пута јок! . . Док је главе на раменима, дотле ћу бранити своје . . , Освета или смрт!.. .