Zora

406

БАДЊЕ ВЕЧЕ

'ЗАДШЕ ВЕЧЕ. ' — К. М. Стањуковнћ. —

Т.

иЈагпе жестоки мраз, — прави сибирски мраз. Нештедимице хватао је он својим леденим дахом лица промољена Ј" из кожуха покривених ињем, руменио образе и носеве и нагонио свакога, да час прије доврши свој посао и иђе кући, мислећи и против воље о топлом кутићу. Пред вече ударила је и мећава и ускорила тишину по улицама, након обичне предпразничне граје. У трговинама се врло ријетко јављају посјетиоци, који не доспјеше да се раније за празник приправе, и по улицама сибирскога града Н. свијета биваше све мање и мање. Нека бјеличаста магла, кружећи тамо амо, надвила се бјеше над градом, а у сред тога вихора који је залеђавао, слабо су трептали варошки Фењери својим жућкастим пламеновима. Мећава је постајала све гора и гора. Она је бијесно јуришала на домове, тресла прозорима и канатима, фијукала кроз димњаке и, продирући кроз пукотине у трошнијем кућама, не даваше мира несрећним становницима жалосних, хладних кутова, и немилосно је шибала оне задоцњеле путнике, које је нужда истјерала на улицу, у одијелу, које ни из далека не одговара овако псећем времену. Баш у то доба по Великој Улици, брзо се креташе некаква малена фигура, у овећој кожној капи, натученој на чело, у лаганом дрољавом азјамчику и валенкама 1 ). Судећи по томе, што се та фигура јежила, као да се стараше да умали и онако малени обим свога тијела и, по времену, час поскакиваше, час играше и често поправљаше крпице обмотане око врата, које очевидно испуњаваху дужност оковратника, могло се мислити, да под равним азјамшком није било ништа солид') Чизме, сваљане од вуне.

ниЈе, што ои могло загриЈавати то мало створење, те је принуђено било борити се с мећавом и сачувати животну топлоту помоћу гимнастичких вјежба. Из шупљине, остављене између крпица и капе, бистре очи малога човјека, примјетише госпођу, која излазаше из освијетљене магазе на другој страни улице, — и мала фигура, у овећој кожној капи, хитро пролетивши преко улице, нађе се око даме. ■— Госпођо, госпођо, добра госпођо, дајте копјејку биједном сирочету, — проговори малена Фигура скачући око даме, која сједаше у саоне. Замотана у бунду госпођа, можда је и била добра, но не толико, да би на такоме времену извукла руку из густога муфа и потражила копјејку за „биједно сироче", те за то нагло, као да се стидила своје лажи пред малим створењем што је просило копјејке по тако ђаволској мећави, рече „немам ситних" и нареди кочијашу, да што брже гони кући. — Госпођо, добра госпођо! Но саоне су летиле, брзо сакривајући „добру госпођу" у снежној, непровидној магли. — Ђубре! — избаци за њом сипљивим, танким гласом човјек у овећој капи тоном, који ни мало није сличио првоме, жалосноме, а који посвједочаваше, да је и мали човјек, као и други људи, „човјек", и изражаваше не толико досаду, колико дјетињу капризну срдњу, због обманутог очекивања. Олакшавши, на тај начин, своме срцу, мала фигура кренула се даље, старајући се, да галопом накнади изгубљене минуте и установи брзо колање крви. Мали човјек сад није више застајкивао пред магазама, премда је видио и ријетких купаца, који излажаху из врата