Zora

3 0 Р А 425 - — ; , „ ; .

— Када је чула за казну Морозова. На дан прије, него што сам јој ја дошао! — Јеси ли је видио? — Јесам, баћушка. — Сребрни хтједе нешто рећи, али не може. Мало сам је видио, није ме хтјела за дуго примити. — Шта ти је рекла? — Да се молиш за њу, баћушка! — И више ништа? — Ништа, баћушка. — Михејићу! рече кнез иза кратке почивке, — води ме у манастир, хоћу да је видим . . . Старац заклима главом. — Зашто, баћушка, не буни је више, она је сада, као и светица. Вратимо се нашим станичницима. — Не могу! рече Сребрни. — Михејић опет заклима главом и примаче кнезу другога коња. — Јаши на овоме, твој је врло уморан, — рече он уздишући. И они се упутише манастиру. Пут вођаше кроз шуму. Када се зачу жуборење поточића, Михејић запита кнеза: — Познајеш ли ово мјесто? Сребрни подиже главу и опази рушевине некакве зграде. По сломљеноме колу могло се познати, да је ту била млиница. — Ово је, када млинара ухватише, — примјети Михејић — тада су му и кућу срушили, не би ли нашли пара, тетка им стара! Сребрни расијано погледа на развалине, и они кренуше даље. Шуме нестаде, пред очима им се указа манастир. Он бјеше у равници, готово се није ни видјео из зелења, и као да спадаше у број сиромашних. Коњаници сиђоше с коња, и закуцаше на врата. Прођоше неколике минуте, затим се чу звека кључа. — СлаваГосподу Исусу Христу! рече тихо Михејић. — Во вјеки вјеков, амин! одговори сестра вратарка, и отвори врата. Кога тражите, господо? — Сестру Јевдокију — рече тихо Михејић, бојећи се да ова ријеч још више не потресе Сребрнога. — Ти ме познајеш, неки дан сам долазио. — Не познајем, господине, мој је ред од јуче, прије мене билаје сестра Агнија. Калуђерица их страшљиво посматраше. — Ништа не смета, — продужи Михејић — јави игуманији, да је дошао кнез Никита Романовић Сребрни. Вратарка страшљиво премјери кнеза, и прилупну врата. Чуло се како прошапута: — Господе Исусе Христе, смилуј се на нас! — Боже, шта ово значи? — помисли у себи Михејић — зашто се боји мога бојарина' Он погледа кнеза: заиста његово прашљиво одијело, подеране хаљине, намргођено лице, све је то могло препасти калуђерицу. Кнежево лице бјеше тако промијењено, да га и Михејић не би познао, да није с њиме путовао. Опет се зачуше кораци. —■ Игуманија вас не може примити —■ рече вратарка дођите сјутра, или прекосјутра. — Али ја чекати не могу! викну Сребрни, јурну, силом раствори врата, и уљезе у авлију. Пред њим стајаше игуманија, тако исто блиједа, као и он. — Преклињем те Христом, стани! шапуташе она. — Знам, зашто си дошао,