Zora

Стр. 26

3 0 Р А

Бр. I.

Његово име, једно од највећпх имена нашег вијека, ријеч је коју суморни Пољак са највећим народним поносом могаше да рекне пред Европом. У Заосви, маленом литванском селу, у колијевци са грбом и круном старе кнежевске породице, љуљушкао се мали дјечачић уз мајчину пјесму: „Није Пољска још пропала". Растао је у дане када његовим пољима пролажаху војници великог Наполеона са златним орловима прве империје; он их виђаше удружене са бијелим орловима пољске, раме уз раме са пољским легионистима. Видио је њихов ход, чуо је глас њихових труба и упознао Јеронима Бонапарту, краља вестФалдског, у кући свог оца, гдје му бијаше станиште тијех дана. У његовом уму синуо је у те дане први појам о величини витешкбј, о слободи, коју не могаше да одвоји од имена Наполеоновог ни као Филаретиста ни као Тавијанац ни као јунак његове ТгЊипе пез раир1ез , ни у својој потоњој пјесми која бјеше ода великом сужњу Св. Јелене. — У земљи која имађаше високу културу, мали ученик доминиканске школе могаше лако да се надахне појезијом и ученошћу свог народа. У свеучилишту вилањском чита Таса у пријеводу Кохановског и Трембецког, студира класичну филологију и долази тако на извор прастарих књижевностп ; познаје опћу повјесницу из ријечи повјесничара свог учитеља Љељевеља (Ј. Те1е\ т е1), увнјек као ученик средње врсте. С другом Томом Заном почиње прве стихове, који не обећаваху много. Упознавши Лудлииу Жуковскога (имитацију Биргерове Леоноре) пише Љиљане, затим остале баладе. Још у првим почецима избија религијознп пјесник какав није престајао да буде до краја живота. Избија у њему импровизатор који могаше по читаве сате говорити стихове, у егзалтираном одушевљењу. У балади Романтичност оглашује рат дотадањим школама рацијонализма и религијске пјесме у савршености средњевјековне вјере.

Као учитељ латинског језика у Ковну, био је дика својих другова, којима бјеше брпга како би се Мицкијевић послао у иностранство због даљег образовања. У њиховом кругу владаше увјерење да с присуством Мицкпјевића, стоје у присуству једног генија, једног великог пјесника. У новогродском окружју, наобали језера Свитезе, упозна Марилу, — своју Беатрицу, Лоту, Леонору, Лауру. Он јој чита стихове, шета кроз зелена поља, дубоке шуме, сања с њом заједно, љуби је безгранично, но која без устезања и икакве борбе одлази за богатог властелина Путкамера. Са пажњом којом Бајрон у своја дјела и на свако мјесто уносаше себе и свој романтични пустоловски живот, с том пажњом уноси Мицкијевић у своја дјела Марилу, знаменито лице и фактор његовпх дјела. Он растављен с њом, баца се у најдубље очајање. Лута сам, разбија брпгу пијењем јаке каве и у диму дувана. Дане проводи у резигнацпји, ноћи у сузама. Нарочито опазившн да се погпуно срећном осјећа Марила, која га зваше у друштво и на ручкове, он омрзну живот. Шени сувп пријатељски дочек, који му не показиваше никаквог заноса за прошлошћу, поражаваше несрећног пјеснпка. У њему почпње мисао самоубијства. Очај и безумље прелише се његовим умом. Он бијаше изван себе. Читајући једном пријевод Чајлд-Харолдовог опроштаја он се толико занио читајући ријечи: „А што да плачем, зашто п за ким, кад за мном нико не плаче", да је прп тим ријечима преблиједио, уздрхтао п пао у несвпјест. Необична мушка осјетљивост која бјеше у Мицкијевићу узрок је, те његовп друговп не смједоше да му икад помену име Марилино. И послије много тако жалосно проведених година, он јој шаље књпгу пјесама са посветом „Сестри Марили".Но тај случај зарива опет оштрицу у незацијељене ране. Очајање почпње опет. И прелазећп Алпе привиђа му се драго лице Марилино. „И тако се ја не могу растати с тобом никад,