Zora

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 29

Короленко, Боборокин, и најмлађи Горјикиј, Буљгин и Александровски стекли су лијепа гласа у Русији, — то ипак ни један од ових епигона златнога доба рускога романа није нашао и није заслужио толико живог интересовања од читалачке публике, као Чехов. Већ његове прве омање приче, које је прије дванаест година у подлиску „Новог Времена" објелодањивао, привукле су на се пажњу читалачке публике и критике. Његов необични приповједачки таленат, састоји се у том, што он у најскученијем простору, често на 5—6 страница новелете умије да даде читаоцу потпуну слику каквог забавног догађаја, оцртаног са неколико сигурних потеза. Виртуоз у кратком прегнантном стилу, суверен умјетник у градњи, у композицији, даје намЧехов своје креације тако непосредно и пуне живота, да нам се оне пред нашим душевним очима већином разумљивије и пуније утјецаја чине, него оне личности у дебелим романима других аутора, описане до најситнијих детаља. Одмах је било јасно да је Чехов новелиста првога ранга, који за француским вјештаком Ги де Мопасаном не заостаје тако далеко, са којим се у осталом по читавом свом начину писања још најбоље сравнити може. Оба се пјесника одликују: истом сјајном умјетношћу карактерисања, истом јасноћом која очи засјењује, истим нагоном изношења сурове и безобзирне истине — само што је генијални Француз по дубини, по плодности фантазије и тваралачкој моћи јачи од свог друга Руса. Његове Приче, па за тим његове Шарене приче од једном учинише од Чехова љубимца руске читалачке публике, која је од њега много очекивала. Тиха меланхолија и здрав сарказам, који се појавио у овим малим причама поред оног осјетљивог посматралачког дара, није никако могао изостати код једног правог руског приповједача, чији је живот од дјетињства и онако тежак и мучан био. И ова песи-

мистичка жица ауторова сваким дјелом све се више истицала, док се у пошљедњим Чеховљевим причами не разви у прокламирани, скоро очајни песимизам. То је песимизам, који у руској култури или боље рећи полукултури има свој праузрок и од кога болују једнако дјела најбољих романсијера, најплеменитијих духова Русије — као Тургењев, Достојевски, Гончарев, Шчедрин па и Толстој. Можда чак и не „болују". Јер руски песимизам није симптом болести, него једна сасвим природна појава. Као што огледало одзрцава вјерну слику онога што је пред њим, тако и несломиви нагон за истином овог великог руског приповједача није могао и смио из остарјелог, трулог и у сваком погледу рујинираног друштва идеалне створове дизати и стварати, него само одзрцавати контраФе, коЈе истини одговарају. Не стварају приповједачи песимизам, него прилике; у њима је његов коријен. Тако видимо данас и велики таленат Чеховљев скоро сасвим песимизмом занесен — баш зато што је то велик и истински таленат, који осјећа и трпи страшне несреће, од којих пати руско друштво. Па и ако су мале приче Чеховљеве кабинетски Формати његове карактеристике и детаљног сликања, окушаји сјајног стила и суптилне душевне анализе, — ваља узети само скицу: Дјеца или Адонис у руку ипак Чехов обузима душе својих читалаца у дубинп њиховој тек својим доцнијим дјелима. У новели Дкобој обрадио је Чехов један дубљи проблем, и приказао у слици побједиоца што триумфује у овом боју, комад правог људства. Још јасније се осјећа дубока меланхолија и немар за животом у Мргоднгш људима и у Сулграку. А све ово прешло је послије у мргодну тугу и трагичност, што се најбоље види из Чеховљевих пошљедњих радова ТеЖаци, причом пуном живота и горког и истинског цртања морала — ово му је без сумње његово до сада најозбиљније и најзнаме-