Zora

Бр. V.

3 0 Р А

Стр. 161

цркву, вјенчић са бијелим лисјем и бобицама, мирту по кој ће бити уплетен свилени вео и бачен преко њеног лица. Затим ланац с часовником, малим и злаћаним часовником, гдје ће бити израђена два слова њеног и његовом имена. 0 њему мали медаљон са његовом сличицом. Из С. ће доћи и његов стриц са сином који ће бити ђевер и ћерком која ће бити јенђа у сватовима и која ће пришивати сватовима рузмарин на рупице од капута и вез од копорана. С њом ће доћи и њена мала сестра, његова родица, она мала Даница, шго је још прије двије године прва дотрчала у ову башчу, гдје су сад једно уз друго, весело се ухватила за њену хаљину па повикала: „Милева, слатка Милева, дај ми гурабија, тебе воли наш Јово...! Она је тад, за љубав гурабија Милевиних испричала све што је чула од своје сестре из С. и његове матере, једне вечери кад шаптаху у хајату. Да, доћи ће и та мала Даница. Па онда ће доћи његов други стриц, Архимандрит из манастира Св. Богородице, онај старац са лицем као у Исуса и брадом као у светог Евангелиста Луке на иконостосу у њиховој цркви. То је онај добри старац што је послао оно дугачко писмо и благослов који се прочитао једном у њеној соби, пред њеним родитељима и пред просиоцима који те вечери донесоше прстен што се сад злати на њезиној десној руци. Да, то је било давно — прошла и друга јесен . . . Њему суну у памет слика оне вечери, а и њему и њој слика њеног здравља, њене радости и њеног веселог лица што изгледаше као они зарудјели цвјетићи на гранама јабучиним.

— Он ће нас и вјенчати, пресијече живахно Јово. Он узе поново да милује њену руку на којој бјеше његов вјеренички прстен, погледа с чежњом и огњем у њено лице, по којемсе бјеше осула жарка румен, и у дубоке црне очи које се необично свијетљаху. Њега прожма нека весела мисао . .. Изгледаше му као да један цвијет, о чијој раној јесени свакако говори, о чијем животу спомињу са уздахом и жаљењем и који толико дугих мјесечева лежи порушен на врућој постељи, — изгледаше му зарудио животом и са очима осутим сјајем; затим са осмјехом радости, необичне, огњене радости која гораше на њеним уснама и којом праћаше, не дишући скоро, његов мио глас пун сладости, пун тако милих обећања. И он опет пређе дланом преко њене руке и осјети да она гори, необично гори. Погледа у лице оно се бјеше осуло руменилом, оним руменилом о коме је толико слушао жалосних тумачења. И њена глава малакса и порину напријед. Њена сестра одгурну ђерђев, дохвати испод јастука једну бочицу са кашчицом и ули у њу неку жуткасту течност коју принесе на усне болеснице. У тај мах духну онај исти малопрешњи повјетарац и нанесе читав облачић бехара са трешњиних и јабучиних грана и засу их по коси, по лицу, по грудима, крилу, по јастуцима и малом шареном ћилимцу. Њему на очи јурнуше први пут сузе, које показиваху неизмјеран отрован бол у његовим грудима, који се сад први пут јавља тако јасно, тако неодољиво и са тако мало отпора у његовом разореном уздању. _ .Товаи ДучиЈ.