Zora

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 191

ласи који су у најудаљеније крајеве Српства, шириле свест, понос и уздање у бољу будућност народну. Оваквп појави на друштвено-просветном пољу не могоше остати без утицаја на школску омладину, српске новосадске полугимназије, која на ударцу свим важнијим догађајима што се народног живота тицаху, тако жедно и живо примаше у себе утиске с поља. И ако беше завод само од четири нижа разреда, то се и у њему засноваше дружине с књижевном смером, које по један, по два, писмена листа за ђаке изадаваху. Разуме се, да је у свима покушајима тим Данпца за углед служила, чији се сваки нови број на каталогу из руке у руку грабио, гутао нарочито, ако је каква песма од „Киш-Јаноша" у њој угледала света. Киш-Јанош нам свима беше идеал; љубимац наш, понос ђачки, коме да смо могли, звезде бисмо доле поскидали да му место дијамантског прстења на ону руку натакнемо, којом онаке бајне песме писаше. Али ћесе обожавањеи љубав наша према њему брзо да прометне у изненадну срдњу. У бившој кући Мите Нешковића, нашег чувена педагога а тадањег, сушколника и дрз 7 га нам, становаше неки техничар Ј1ичанин са сестром: Розином, која се са сестром Нешковића Мите добро пазила. Та Розина беше девојана српска, нешто старија од нас, у лицу црне масти, жаркастих образа, ситних костију, малена раста али живих, црних очију и с вечитим осмејком на танким и као рубин црвеним, уснама. Беше благе нарави и смерна понашања, због чега је ми редом волисмо и као другарицу своју сматрасмо. И ако бесмо ђачићи, она пристајаше уз нас и не отуђиваше се. Појавом српског, народног

позоришта које се баш некако у то доба оснивало, склописмо ти ми добровољну приказивачку дружину у истој кући Нешковићевој, у којој је и Ђура Јакшић становао, те станемо градити позориште, позорницу и остало, при чему су нам и пријатељице наше које делом а које саветом помагале. Једна од главних помагачица беше и Розина Личанинова. Не прође кратко време а пуче глас, да се Розина за КишЈаноша удаје. Ми бесмо као громом поражени ! Не могосмо схватити, како да Киш-Јанош испроси нашу другарицу а да о том нас не запита. Нађосмо се ужасно увређени на њега. При сусрету с њиме, јављасмо му се хладно, тек као од беде. Али је славуј нашао „Ружу" којој је у славу имена њена: Ружа — Ђул — најдивније песме, бесамртне Ђулиће своје, спевао. И ми кашње читајући то, опростисмо му и заволисмо га још и више него пре. Од то доба прође неколико година и писац ових успомена, оде из Карловаца у Будим да полази шести разред државне гимназије. Прво му беше, да походи свога чика Јову-Змаја, који онда као надзорник Текелијанума, уједно беше и председник Преходнице. ЗмајЈован се спремаше да полаже докторат медицине и да наступи лечничку праксу у Новоме Саду или бар у околини Новога Сада. Разбирао се о свему шта је тамо доле ново, те ме наговори, да се за члана у Преходницу упишем, што сам одмах и учинио. Баш је био дан седнице. Ту сам упознао Миту Поповића, Милана Андрића, Ђуру Бугарског, Чика Стеву Поповића који беше друштвени тајник а ту се нађе и Лаза Костић, мој иначе, још из Новога Сада старији познаник. Седница беше веома занимљива и при-