Zora

Стр. 246

3 0 Р А

Бр. VII.

Пјесник је у то вријеме стајао материјално доста траљаво. Женидба га није осигурала, напротив, увукла га је у ње.му непознате бриге, да управља разореним имањем своје нове родбине, јер они у њему нијесу видјели пјесника, него човјека, који је је стању учинити сјајну каријеру, благодарећи пажњи из двора и везама у великоме свијету. Његова љепотица-жена по својим умним и душевним својствима и по своме васпитању, нпје била способна да разумије и оцијени унутрашњи свијет свога ђенијалнога мужа и имала је особиту страст за баловима и раскошним одијелом. Такав начин живота у Петрограду, да угоди жени и њеној родбини, није се слагао са жељама Пушкиновим; њега је вукло у тишину, у свој кабинет, да ради. Кућни су трошкови надвисили приходе, а ових је главно врело било опет његов пјеснички и књижевни рад. Са сваком годином и дугови су расли, који су понижавали пјесника и тровали му живот. У таквом душевном стању и тражећи начин, да се извуче из тешкога положаја, намисли оставити Петроград и даде молбу за оставку, једино да му дозволе посјећивати и на даље архиве. Та молба учини на цара непријатан утисак, па и ако му обећаше оставку, али за то изјавише незадовољство и одбише му молбу за архиве. Бојећи се, да не посумњају у његову благодарност, Пушкин брзо поврати оставку натраг. Тако се та ствар сврши, а као свједочанство, да су и на даље Пушкин и Император остали у пријатељству, служи нам пјесма „Н*". О њезиноме постанку пише Гогољ Жуковскоме овако : Бпло је сијело у Аничковоме дворцу; међу позванима бјеше и Пушкин. Ту се веселило, игранка у најживљеме јеку, а цара никако нема. Он се бјеше завукао у најдаљу собу и занио се читањем Илијаде. Кад је касније уљегао у дворану, унио је на.лицу остатке неких виших, сасвим других утисака. То је и изазвало Пушкинову пјесму, у којој

он сравњива цара и госте. „Цар је иза дугога разговора са Хомером уљегао међу госте, и лице му је било обасјано неком тајанственом, вишом свјетлошћу, а гости су се одавали безумљу, сујетноме весељу, скакали, окретали се . . ." За то вријеме Пушкинов тешки положај и стање бјеше остало исто. Он опет даде молбу на цара, само мало друкчију од оне прве. Мољаше, да му даду допуст, да оде за неколико година на село и тамо поправи своје ствари, и да му не забране, кад год похађати архиве. Дугова му се било накупило до 60.000 рубаља, а половину је морао одмах исплатити. Цар предложи Пушкину шест мјесеци допуста и 30.000 рубаља. Ово бјеше заиста велика помоћ за Пушкина, али како се његове домаће прилике и захтјеви не мијењаху, он је морао и пошљедњу годину живота душевно страдати. Уз то догодило му се у породици још ствари, ради којих је патио, и о којима овдје нећемо говорити. Све је то заједно довело њега до двобоја, и до трагичнога свршетка 27. јануара, 1837. године. У својим пошљедњим часовима чуо је пјесник пошљедњи пут милостиви царев глас. Цар је нестрпљиво распитивао за рањениково здравље, и у случају смрти обећао је, да ће се побринути за његову жену и дјецу, што је и испунио. Жуковски је описивао Пушкинову оцу пошљедње часове његова еина: „Замолите Господара, да ми опрости" рекао је Пушкин д-ру Арендту, и мало касније Жуковскоме: „Реци Господару, да ми је жао умријети; био би вас његов. Реци да му желим дугу, дугу владу, да му желим срећу у његовоме сину, срећу у његовој Русији!" Овдје се свршавају узајамни одношаји Пмператора Николаја I. и А. С. Пушкпна. * Нема сумње, цар је волио Пушкина не само као пјесника, него и као човјека. Још послије првога састанка, 1826, године