Zora

Бр. VII.

3 О Р А

Стр. 223

јЗ и ЈШ

п.

1Т, 1С СУНЦЕ — К. Величкок —

-осле много мрачних дана ' Како светли љупко, мило, Мелем лије преко рана Сунце, што се дуго крило! Преко неба ведра, плава, Сладак ли је балсам тајни! Осмејак се чудан вину ; Дух пролећни душу грли, С тог осмејка срећа права Будп много снова сјајни, На мом лицу брзо сину, Што бејаху изумрли. С узбуђења уста ћуте; Срце мир и љубав тражи, Не смем клети ни мрзети, Мила струја груди креће, Свету праштам ране љуте, Машта духу крила снажи Морам љубит' и живети. Те чаробном крају леће. С бугарског Београд С. Д. Мијалковић јС Ж Р Т У Њ1Б1 — Детлев фон Лилијенкрон сред њиве, где се класје нија, Жеђ га мори, грозница га дави, ' Ратник лежи већ два пуна дана, Ропац иде из рањених груди .. . II краде се трећа нојца тија— Снапоследњегсликамусејави Он још лежи отворених рана. Скрхан поглед небесима блуди; Своје село он гледа на раду, Коса звони преко родних њива . . . Збогом, збогом . .. напустио наду, Глава клону, да сан вечни снива. Београд М. Б. 'ЈР РЕЕУТДН — Роберт Хамерлин ~^аткад дође часак зао: Умукнуо поток мио, Гробном тишмом мучи доља; Уплашено цвеће ћути; Занемео лахор, као А у душу јад се свио, Да га тишти љута боља; Срце нешто страшно слути: Као да ће, сред тишине, Грмнут небо муњом плахом, Да се потрес земљом вине, Груд последњим врисне дахом. Београд ( ј . д Мијг.лковнћ