Zora

Стр. 268

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

Под зеленим грањем стољетних дрвета, Пиркао је јутрос онај зефир рани, И брујали тихо као пјесма света Из прошлости миле ускрснули дани.

А подаље мало, под сјенком дрвета С хартијом у руци, сред тишине свете, Гегуц'о се неки заљубљен поета, Испијена лица, — голобрадо д'јете И поглед'о небу. А кад' мене спази, Напућило уста заљубљено чедо; Па закрену некуд по неравној стази, А ја сам се смјешк'о и сажално глед'о. Загреб

.. . Жуберк'о је зеФир све јаче и јаче. Титрало је лишће високих платана. Рониле се капи, к'о да гора плаче; Ућутале птице по зеленпх грана. Само шумски врапци поквашених крпла, Безбрижно су даље нешто чаврљали, И крештећимгласом (мождај' пјесма била) .. Драгане су сиве на састанак звали. Стеван Бешевић Иетров

I 1

^ а пошљедњих птесджд ^ Л е јили 4 VI. ордо и храбро ушао сам, драга, Међ љуте боле, дуга искушења, Ко међ олује узвишени Казбек, С ребрима од гвожђа и грудма од ст'јења.

И чекао сам гомила презрења, И њине мржње да се спусти на ме . . . И сачеках је — ал не пролих сузе, Нит мојим челом пређе облак таме. Јер док ме олуј шибао и мрзн'о Твоја ми љубав ко сунце је сјала! . . . Вјетар и сунце бјеше моја младост! . . . У жудној борби она није знала Да мора најзад да клоне и пане Над пустолином и бола и срсће Или без сунца ко кавкаско борје Или без вјетра ко грузијско цв'јеће . . . VII. Пануће вече. Впдићеш гдје мирно Св'јет од тебе скрише тешка врата мрака, Ал св'јет ти у души отвара се нови Чије кључе носи само нојца лака . . . Откључаће га бојажљивом руком И пустити те да ушеташ тамо —

Ко невин анђб по Едена стази, Без стражара ћеш и ти бити само. Дубок је, страшан, тај тајанствен свијет Ничије тамо не допире око . . . Ах, али туга расплаче л' те тужно И јадно срце уцвјели дубоко И успомена, као црна сјенка, Дном сребрнијем своје душе мине, Лејило моја, сузама и бољу Спасења чекај у зори док сине. Пробуди чедо ... И љубећ му ону Косицу, чело, ти му причај, збори, За пме једно што ти тако драго Ал што те трује што ти младост мори. Оно ће слушат твоје тајне рјечи И плескаће ти, пуно лудо среће, Неразумљивим ће језиком да тјешп Ал', моја драга, издатп те неће! . . .