Zora

Стр. 258

3 О Р А

Бр. VIII.— IX.

ним преступницама. Ожаљена је смрт једног борца, чије се витешко копље преломило у борби стиранијом и предрасудама његовог стољећа. Народи силни, срећни и напредни посуше му хумку цвијећем хвале за величину његових идеја, мали и угњетени народи за величину његовог срца . . . Оплакује смрт његову и његова отаџбина, којој по својим идејама не бјеше син овај војник за слободу људства; пролива над њим сузе и оиа, чија беспримјерна тиранија подиже себи најгрозније споменике кроз сва стољећа од Филипа до АлФонса и кроз сва пространства земљишта од Холандије до преко Оцеана. Жали га и она — јер је и њу љубио. Велики реиубликанац оставља своју отаџбину у најокорелијем монархичном систему, а пред извјесном кризом којом јој пријете тјесногруда династичка утјецања; философ-хуманисша оставља своју отаџбину прожману вјековном и одвратном заразом теократских идеја; вслики делгократа оставља отаџбину са таком огромном Фанатизованом аристократском гомилом ; велики дрзкапиик, радник, оставља државу своју на тако трошним степеницама за тешку стопу вијека који долази. Легао би утјешен као хуманиста: напредне идеје, нијесу прославиле триумФ у вијеку његовом, али су прожмале душу народа . . . ! Легао би утјешен као философ и писац: величина духовних творевина људских множи се непознатом до сада брзином и снагом . . . Легао би као демократа и републиканац: најшири појмови о људској слободи прожи-

ма ЈУ Душу народа ... Не лијеже утјешен само као патриота: његова идеја није побиједила. Историјска казна над окорелом угњетачицом немоћних, продужује се до потпуности. Лијеже само утјешен да је и према њој испунио своју синовску дужност, начином, којим су то учинили само неколико дјеце његовог вијека. * Над гробом Емилија Кастелара и Српство пролива своју сузу благодарности. Његово дјело 0 удесима српског иарода , испуњава нас поносом на витешке врлине Српства пред којима и велики дух Кастеларов стоји с поштовањем и устима пуним најодушевљеније хвале и признана. „Ја не познајем историје која би заслуживала више пажње и проучавања него ли шго је заслужује историја борбе за назависност у Србији . . . Јадни народ! Његово је мучеништво једна од најгрознијих трагедија што нам је забиљежила историја, а његова отаџбина највиши и можда најкрвавији Калвариј на којима су се рас-пињали народи . . . Када их вас свијет бијаше саме оставио, Срби се дигоше до висине најјачих народа несвладаном силом свог карактера и неизреченом крепошћу своје мисли . . Заискреност признања. његовог проливамо сузу благодарности, уз дубоко учешће у опћем оплакивању његовог гроба учешће што га узимамо данас као културан народ који је свјесан величине његовог имена и вјечитости његових дјела. Уредник * Пријевод М. Цара.