Zora

Бр. XI.

3 О Р А

Стр. 309

рили и да прелазе у партију „антипекиста", начелима које ће истрајно служити. То је био наш „краљ", али смо га ми у брзо прекужили, а партију нашу бројно појачали, када је Пека изашао из своје тајанствене резерве према женском полу, и ошворено запросио руку једне девојке.* Али та наша победа, која нам је донела у логор „антипекиста" и осигурала нашу бројну надмоћност у вароши, била је у ствари Пирова победа, јер је она савршено поткопала опстанак наше партије „пекиста". Пека је баш тим својим отвореним поступком, који се у последицама показао као „соШге — соир" према нама, рехабилитирао партију „антипекиста". Сад ћете видети. * * * Пека је био „Феш" млад човек, одевао се са пуно „сМес"-а. Није био ни ружан, а врло интересантан, као што сте се већ могли уверити. Није, дакле, чудо, што су му девојку, коју је испросио, одмах и дали. Верење и прстеновање обављено је са великом помпом у кући његова будућа таста. Све је било врло весело. Пека је пиљио у младу, као неки заљубљени мачак. Ташта је била пресретна. У својој бордоплишкој тоалети ходала је по кући као поносна, али врло мршава паунииа. (Госпођа ташта била је, наиме, мршава, као седам гладних година у Мисиру). И ми гости, без разлике партијског становништва, били смо раздрагани и трудили смо се уверити вереника Пеку, да и у Маћедонији, прапостојбини Краљевића Марка, * Пека је велпки поштовалац Волтера. Највпгае му се допада Волтерова реч: „И у животу карода има тренутака, када су готови на сваку глупост". То га је довело до закл>учка, да и у животу нојединаца има тренутака, када су готови на сваку глупост. Под утиском тога закључка, решио се и он да учинп једну глупост, како је ту прошевину своју назвао у дневнику своме.

ипак има још људи, који нису заборавили пити рујно вино, кад је спремљено добро мезе. Општа је инпресија била, да ће од Пеке и веренице његове бити сретан брачни пар. Месец, тај стари скептик, уморен посматрањем Пекове среће, давно је ишчезао, а сунце је већ бацало своје топле зраке у салон Пекова таста, када се почесмо разилазити. Весеље се, као и свако српско весеље, завршило колосалним мамурлуком и киселом чорбом. Такав је био зачетак Пекове среће. Ну, срећа је и Пеку доказала, да је она само једна ћудљива кокета. Та срећа претворила се ускоро у Пекову и нас „пекиста" — несрећу. Нама „пекистима" упало је прво у очи, да Пеко, после прстеновања, често мења — шешире. Центрум и десно крило наше партије, консервативно као и свугде што су центруми и десна крила, није гледало у Пековим шеширима никакве оласности. Лево крило, пак, коме сам и ја имао част припадати, било је осетљивије и скептичније. Оно је умовало по оној народној „где се дими, тамо и гори", да мора бити неког дубљег узрока, што Пеко сваки час има — нов шешир. И није се преварило, јер је ислађење доказало, да су ти нови шешири зачетак несреће Пекове. • Јавно мнење наше вароши водило је бригу скоро искључиво о томе, зашто Пеко има сваки уас нов тетир ? На то је питање било тешко одговорити, јер се Пеко и сувише показао „закопчан". 0 новим шеширима није хтео речи приговорити. „Антипекисти" су ликовани, закључујући и из тога, да је Пеко доиста „тајанствен човек".