Zora

Стр. 358

3 0 Р А

Бр. XI.

родитеља Стаменка и Анастасије. Живећи у центру српске просвјете, Димитрије је пошао на пут школовања. Послије основне школе свршио је цијелу гимназију, и стугшо у Велику Школу. Изненадна смрт оца његова Стаменка учини крупан обрт у дотадашњем животу Димитријеву. Он имађаше да се ријеши на коју ће страну: у школу, или у живот. И он изабра овај други пут. У децембру 1864. године, предузе млади Димитрије кожарску радњу свога оца. Он тада постаде трговац биоградски, коме је имену и занимању чинио част и понос, кроз пуних 35 година, до дана његове смрти. Ускоро за тим уз Димитрија стаје сваког поштовања достојни млађи му брат Светозар. Тако је постала честита кућа и трговачка Фирма „Браће Стаменковића", позната од Солуна до Хамбурга и Хавра па и мимо граница Европе, свуд, докле допираху трговачке везе ове примјерне куће. У великој трговачкој радњи „Браће Стаменковића" показао је покојни Димитрије, заједно са братом својим Светозарем да се могу водити тако велики послови и кроз толико дуго вријеме а да се никад нико не потужи; напротив, солидност трговачка у сваком погледу стајала је, и стоји беспрекорна и неприкосновена у свему нашем трговачком свијету. Димитрије Стаменковић показао је даље, да вриједан трговац, и поред своје велике радње, може поклонити сарадњу своју и другим јавним дужностима и пословима. И доиста, нема у послиједње вријеме ни једног великог корисног покрета у трговачком свијету, а да не видимо на челу његову и Димитрија Стаменковића. Трговачком Удружењу он не бјеше само Формални предсједник, он у њему бјеше душа и срце. Биоградска Берза, којој је он такође први оснивалац и предсједник, нераздвојна је од имена вриједнога и мудруга Дим. Стаменковића, као и радња његова око оснивања Кланичког Друштва, Трговачкога Фонда, у који је пок. Мита улагао толико и знања и љубави. Он је имао организаторскога талента. Он је озбиљно схватао сваку дужност своју и није ништа радио у пола. Са бујношћу и жустрином, која бјеше тако својствена његову карактеру, Дим. Стаменковић вршио је све послове и није знао за препреке ни за умор. Он је схватао значај рада и труда, и био је прави апостол његов у средини угледних другова својих, којима се с правом може рећи, да су свога предводника цијенили и искрено потпомагали. Дим. Стаменковић, колико бјеше сам лично заслужан, увијек се поносио трговачким друговима својим, њиховим поштовањем и одзивом, које су му указивали неокрњено кроз толики низ година. Суђено је било, да нам се ваља тако брзо растати са тако одличним човјеком, тако вјерним пријатељем, тако примјерним трговцем, тако ријетким устаоцем, који је за своје заслуге, у име Највишега признања, добио и носио и одличја Таковскога Крста и Светог Саве III. степена. И таковог смо ненакнадимог човјека изгубили! Какав губитак! Колика жалост! Остаје нам да се тјешимо ријетким примјером, који даје живот и рад покојников. • Спомен његов живиће у дјелима и творевинама његовим. Докле је год свијести међу трговцима — а тога неће никада нестати — и њихова Удружења,