Zora

Стр. 404

3 0 Р А

Бр. XII.

сам ти поверила; он не сме ни слутити шта сам ја учинила". Хтела је још нешто рећи, ал близ}^ једног од широких стубова, што су придржавали балкон под којим су оне стојале, залепрша се крајичак неког црног огртача; оне се пренуше и у тренутку се растадоше. Но тек што је Анка заишла иза рогља Смиљкина стана, присети се како би добро било сазнати чији се то огртач иза стуба вио и није ли се мож'да неко хотимице сакрио не би ли њих ослушкивао. Вративши се у тој намерп натраг, опази како се иза поменута стуба указаше два доста отмена човека и како се лаганим корацима упутише према главној улици. Она пође за њима, и загледајући их, одма их је познала. Пошто је била у каљачама нису јој чули бата, те се према томе нису на њу ни обазирали, а она је, ма да су доста тихо говорили, могла чути сваку њихову реч. „Ја сам одиста мислио да се вараш", рече први. „Како бих се варао" прихвати други, који би са своје висине свакоме у очи упао „сведајој и нисам чуо имена, познао бих јс по гласу; та познао бих је и да је шаптала". „Но овога пута би боље било да је ниси познао" одврати му онај први, смејећи се поругљиво. „Ха, ха, ха! Пред тобом се начинила као нека светиња: Вели да те не може саслушати, што јој то понос налаже, што неће да се огреши о своје дужности и што воли свога мужа -— а овамо иза леђа тог свог љубљеног мужа продаје своје адиђаре да њима избави од невоље свога љубавника! Но да она за свога мужа не мари то знам већ одавно; то ме је управо и навело да јој се приближим — ал најпосле

која би се и могла задовољити са таком бекријом као што је Радивој Зорић — само нисам ни слутио да ће се закаснити. Хм, хм, зато ли је она мени при последњем нам виђењу, читала оне силне придике са онолико поноса и смелости?" „Како? Шта?" прекину га пријатељ. „Кад смо се оно пре неколико месеци нашли у већем друштву код Летићевих, почнем јој се ја удварати, као што сам то често чинио; ал она ме строго погледа окрену ми леђа и не рекавши ми ништа, оде у салон где се играло. Ја, који као што знаш нисам плашљив, пођем за њом, приближим јој се и почнем што сам наумио још озбиЈвније. Ставих јој на расположење и себе и своје имање ; обећам јој да ћу се, ако напусти свога мужа који је и тако пропалица — старати и за њу и за децу њену; ал она ме у тај мах назва дрским безобразннком и попрети ми да ће ако јој се још једном приближим, све рећи своме мужу, и наложити му да ме уз домаћинову помоћ избаци напоље". „Па ти ми о томе не рече ни речи". „Нисам ни слутио да ће та ствар овако доконати, па сам мислио биће за све времена". Па дода више за себе „причекајте мало госпођо, нисмо ми још међу собом све свршили. Није у моме срцу само љубавна страсг смештена, има у њему и жаоке. Па тек када ми буде пошло за руком да у вашој души изазовем онаку буру какву сте ви својим лажним поносом у мени изазвали, тек онда ћемо се изравнати". „Ти се тек не мислиш лаћати какве будалаштине?" „Не води бриге. Шта ћу чинити то још у овај мах не знам; ал да ће се ова жена љуто кајати што ме н 11ј е послу шала, на то ти се закљи њем".