Zora

Стр. 410

3 0 Р А

Бр. ХП.

па онда Смиљку; колена им и нехотице клекнуше, те се готово бесвесно приљубише матери. Смиљка не скида очију са Радивоја, али јој је.тако као да сања. Обузима је нека надприродна милина; чини јој се као да је анђели небу понесоше. Уједаред се диже, наже се деци, једном руком обгрли њих а другу пружи према Радивоју. Са усана јој не омиче се ни једна реч, али су јој сузне очи пуне милоште, оне му казују, да му је опростила. И он их је разумео; јер је у тренутку пришао њој и клекнувши

крај деце прихвати пружену јој руку и обасипаше је пољупцима. Наста нема тишина, баш као да је на мах цео свет изумро; само они што клече осећају како им нешто на темена капље. Дигли би се, али их заносно опија нека блага струја, која им полако косу лелуја. Са чегајето? Јели са даха оних уста, што су се блаженим осмејком над њима наднела ? Или са топлине благослова, што га можда у том тренутку излива милостива рука Вишњега, над главом искрена покајника?

Р

О 4 Ј Е С Е Н - Даница Бапдић —

,И

Јесен има своје дражи а ,рече госпођа Олга и задовољно погледа у свога суседа,који сеђаше према њој у сеници, обраслој дивијом лозом. „Хм!..." учини овај и поново се загледа у хрпу увелог лишћа с којим се она немарно играше. Последњи зраци сунца на заходу продираху кроз шарено лишће дивије лозе, које се преливаше у свима бојама, од модро зелене до отворено жуте, од загасито мрке до најватренијег руменила. „Ама докторе, шта вам се допада на том увелом лишћу ?" И госпођа Олга поче нестрпељиво кидати лист по лист. „Лист по лист!" рече доктор и подиже један искидан лист. „Да сам сликар, саМо бих вас овако сликао; ове мале ручице

као да су створене на то, да све униште, што им дође у близину." „Нисам знала,* да тако рђаво мишљење имате о мени ?" И опет искида неколико листића. Доктор се саже и покупи их. „Ово треба ваљда да служи за доказ да немам право." „Ах, ко ће се с вами препирати! Боље приповедајте што—" „0 чему?" „Но — паоовом лишћу; видим да не можете да га се нагледате." „Па добро! Али, не смете ме прекидати!" „Нећу — нећу!" „Ако је дозволЈено!" рече он и извади цигаретлу. „Изволите!" * * * Под сеницом, сасвим сличној овој вашој, седео је дечак од својих десет година и пажљиво је писао задаНу. Сва му је пажња била усредсређена на послу, тако, да није ни приметио