Zora

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 419

овој прилици? Еле, ми ћемо кроз ту модерну ћерку да видимо какав је наш домаћи и друштвени живот. Згодан предмет одиста. Насликаћемо, како кућа и друштво васпитавају једно девојче. Хоћемо да га пустимо очевидном струјом западњачког васпитавања. Такву, каква је посматраћемо затим и у њеној кући, у њеној околини. Узгред ћемо да тражимо, шта у незнану будућност лети на, и код нас, окрилатилом женском питању. А можда би тога ради боље било да проучимо једну оседелицу од таквога кова, или од бољега кова? Домаћица: Ја мислим пријатељства да се не одречемо. — Е добро. То је главно; остало ће се и само понудити перу. Ја сам већ наелектрисана жељом за „рад". Домаћица: И готови сте, да компонирате појединости, је ли? — Та, тумараћемо, док наиђемо на прави нут и смер. Зато баш можемо почети каквим путовањем. Да припремимо изненадан састанак на жељезничкој станици. Свет, „поезија галаме" (знате већ, Матавуљ), опора воња угља и машинског уља, запара, кола, трамваји. Или прво нек журе улицом, занете уз разговор, који ће бити знатан за нас такође. Јутро. На тротоарима пролазници промичу с гтуним корпама и мрежама, и свему дају некакав домаћи колорит; неки журе у канцеларије, неки на станице, сви имају послени вид. И оне обе хитају, на лађу, рецимо, јер тамо је лепше, него на жељезници. Због воде. Ја волим воду. Лепо би их било видети одмах у кући. Једна треба да буде удата. Зашто у кући? Зашто удата? Девојкама се то данас не догађа тако често. Него хајде да их нађемо при служби, а без кућишта. Да створимо две сироте. Само не у трећем роду! Сиротовање била би жалосна судба двеју лепих девојачких душа. (Ми већ знамо да су то лепе девојачке душе.)

Домаћица: Ви ћете удесити још, да су обе богате и лепе, модерне даме, — или какве хоћете да буду? — Обе лепе, није добро. Не, добро је. Зашто сметати читаоцу? Не ћемо да он само због те ситнице једну воли, а другу жали. Он је већ на то склоњен, физичка лепота утиче на људе. Лепота једне могла би доста учинити за нашу приповетку. Али једнако ми је жао оне друге! Ми просто хоћемо све да је лепо и добро. Нека су обе и лепе. Једна умнија... Не, уопште лепе и добре, деца питомог света. Домаћица: Боже мој, све само добро. Као да немате ни срца ни очију за људске сироте. — Од срца ми је жао, да растужујемо јадног читаоца, и да му изнуђавамо саучешће, и да га приморавамо да мисли на невесела и несрећна створења. Али можда би и то могле учинити на какав леп начин. Шта жене могу својим лепим начинима! Домаћица: Даље! — Можемо узети нешто из дневника једне девојке, којој је дуго време. Она није празна и обична девојка, која само помоћу друштва може мало да креће свој мозак и фантазију, и то у границама жеманства, сплеткарења, оговарања и саопштавања. Напротив, наша је девојка душевно и духовно богата, — и то је њена несрећа. Насликаћемо једну осамљеницу, у њеној најмљеној собици, угнечену монотоном тугом... Домаћица: Њенјеживот врло леп ! — Ето, може да вас гане и сам наговештај такога живота. Ја би њеној нарави додала коју срећну особину, — хумор, веселост, схваћање свега и са смешне и веселе стране. Њен би дневник могао имати и неколико оваквих врста: Тог и тог дана: Киша. Доцније. Киша. Још доцније: Киша...