Zora

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 425

с.

АРА 'ОЕРНАР — ЕгапешЈие 8агсеу —

Г,

лумице су за пошљедњих двадесет година биле од особитог утјецаја на позориште, оне су га у извјесном смислу и створиле, јер је углед њихова талента био толики, да су драмски писци управо за њих и писали своја дјела и душевне своје творевине прилагођавали генију приказивачице, како би их ове на позорници оживотвориле. Међу свима прва је била 8агаћ ВегпћагсИ, која је опет подигла испуштени скиптар трагедије и драме из руку велике Рашел. И Сара је као и Рашел чивутског поријекла, и ако крштена хришћанка, а имала је као и Рашел у својим жилама циганске крви. Већ у првом свом дјетињству умјела је она своје учитеље и да занесе и да поплаши. 'Наишло се на неколико школских нота, које је добила од милосрдних сестара, гдје се налазила на васпиталишту. Једна је од ових прорицала дјевојчици, да ће постати иии највеће свјетлило побожности или најстрашније биће скандала. Од ова два пута изабрала је она онај други, на коме се и усавршавала својим инстинктом и позивом. Она ступи у утакмицу конзерваториума. Тадаје она била блиједо мршаво створење, али њене су очи имале јасну и дубоку свјетлост,^ коју само кћери сјевера имају, њена физиономија блистала је интелигенцијом. Обе, који је тада био директор, примјети је и даде је звати. Чим је изговорила само прва два стиха једне Лафонтенове басне, рече јој: „Ти се зовеш Сара, ти си чивутка?" — По рођењу, али сам крштена. — Онаје крштена, — рече Обе, окренувши се својим колегама, — било би и штета, кад овако красно дјетенце то не би било. Басну је врло лијепо изговорила, морамо је примити. И она буде припуштена против свију уобичајених правила. И кад је прву на-

граду одниЈела и напустила конзерваториум, ступи у СотесНе Ргап^ахзе. Али само је ушла у њега. Једна ћушка, што је својом маленом ручицом ударила по угледном образу једног врло упливног члана, изазва велики скандал. Пргава, кавгаџија, фантаста са необузданим мислима, ова мала циганчица, билаје најнеиздржљивијау читавом панзионату. Она је била приморана, да СотбЉе-ју напусти. Строги Монтињи ангажује је за позориште Сгутпаве. Али њена самовољна природа није се могла да привикне на дисциплину ове суморне куће, тако да је једнога дана није више ни било у позоришту, и ако јој је име лијепо стајзло на позоришном плакату. Лослаше по њу у стан. Ње је нестало. Узулуд су је тражили на све стране и викали за њом у сваки кутић париског живота, — она се не одазиваше. Новине су хиљаде прича измишљавале о овом бјегству. Једни су гоборили да је побјегла у Америку, камо је привукао један баснослован ангажман, други опет, да је пошла жељезницом за Брусељ, а други опет да није ни напуштала Париз и да се крије у једном гнијезду од ружа. И док су репортери париске кронике тумарали по странпутицама нагађања, она се наслађивала наранџама на обалама Манцанареса. То је било доба, кадје опадо цвијет наранџе, и почео златан плод да зрије. Ови скокови већ је скоро прославише. Двапут је покушала самоубијство и оба пута за времена се стигло, да је спријече. Што се са овим ситницама бавим, то је зато што оне откривају ј.едан дио њеног карактера и што оне разјашњују фантастичну страну њеног генија. Она ће увијек, ма на који начин извући се и традицији и правилима, она ће увијек у свом држању