Zora

13*

Бр. 1П.

3 0 Р А

Стр. 99

вични лагању, или се бар претварају да томе нису вични. — Али, знате, то су биле муке! Шта јој нисам обећавала? Читава златна брда. Дете још, па ништа не зна, нема, знате, ни тринаест година . . . Преко његова лица прелила се румен, очи му засијаше, усне задрхташе, а после се насмејаше и он настави клањање. — Ах, да сам ја сада у њеним годинама!... Његове се усне почеше купити, као да му је у устима вода навирала и он се окрете на другу страну, заклони шаком уста и пљуну. А очи се непрестано сјаје. Такве очи мора да су у копца, кад угледа какво пиле. Ућуташе. Он седи немирно, као да га ко голица или као да му низ леђа силази мрав, а она га гледа полуотвореним очима и смешка се помало, као да ужива гледајући га. — Додуше мало папрено... али што је лепо лепо... здраво, пуно и лепо и згодно . . . Он се непрестано клања, као да није чуо што она каже, или као да није хтео да чује што она каже односно цене. — ... Што кажу: еспап говори... она се насмеја, а тим осмехом зарази и њега па се и он насмеја.. . али има, знате, једна друга мука... рече важно гледајући га упитним погледом, а затим се понова насмеје, али више очима но устима. Он је преплашено зверао у њу. — Морате чекати још четири дана. . . . Он се заврати на столици, као да га ко нечим ударио, а по том заусти нешто да каже, али га она прекиде: — ... Док њен стриц оде. Он ће отићи у Крагујевац на неку лици-

тацију . . . продају се неке шајкаче... А њена мајка зна . . . Он ђипи са столице и, разрогачених очију, блене у њу. Она га такође погледа, али умилно и благо, као какав присни пријатељ, који хоће да нас избави из каквог неповољног положаја. Модре усне се скупише у неки осмех, по коме се не би могло оценити њезино право душевно стање. Не би се могло знати, да ли је то осмех искрене радости или осмех пакости. —• Па што се ви плашите... није то ништа страшно . . . и моја је мајка знала . . . баш, Бог да јој душу прости, сиротиња, знате, па се не може лако изићи на крај... Тако и сад . . . Ових дана ми је њена мајка баш сама, онако из далека казала, да ће јој извршитељ пописати ствари, због дуга и . . . а ја ... та немате се ви чега бојати . . . Он се понова насмеје, то јест око очију набре му се гојазно лице и он зачкиљи очима. — Дакле ви ћете баш учинити добро дело, настави она смејући се и мерећи га... људи су иначе у невољи... треба један другом да се нађе у злу, као и у добру . . . Затурив руке на леђа, он почне шетати, на лицу му трепти благ осмејак, као на лицу каква праведника коме се пружила прилика да чини добра дела. Она устаде. Рукама дотериваше шишке и хаљину, а испод сукње појави се час једна час друга нога, као да хоће да пође, а међутим има још нешто да каже, а не зна како да почне. — Добро, добро, рече он смејући се, дабоме, ви ћете већ јавити... — Наравно, наравно... Овај шта сам хтела да кажем. Ах, да знате траже педесет динара . .. толико им