Zora

Вр. ш.

3 0 Р А

Стр. 103

Зубобоља у срцу - |таш5ка уоп Кар!Г-Еб5бп!ћег *) -

ЈЈлХмам зуообољу у срцу и ту Је лијек само прашак, који је пронашао Бертолд Шварц." — Ирина је читала ову реченицу у Хајнеову младићкому спису Идеје, када је као швигарица свашта читала, у исти мах дирнута и усхићена. Каткада такво сјећање хоће човјека управо да се налијепи. Тако је било с Ирином већ од неколико недјеља. Прије 6 мјесеца вјенчала се са човјеком, којега је страсно љубила — љубила га да је и на себе заборавила. Али јој он љубав није враћао — не, зацијело није. Докле су оно пуговали послије вјенчања, могла се и варати, али код куће не. И од то доба имала је у прсима тај скоро физички бол, који је полако бушио, дан и ноћ кињио је, и управо је гонио Хајнеов цитат: „Зубобоља у срцу!" Па јединоспасавајући прашак! У ту луду несрећу доспјела је с отвореним очима. Искусне братучеде и добре пријатељице опомињале су је. У опште је опасно поћи за тако лиЈепа човјека. А и цијела варош зна, да он, страсни пријатељ свирке, има неке односе са лијепом младом концертском пијанисткињом. И шта још не! Уз то знало се, да Алберту пријеко треба мираз ради своје фамилије. О љубави није он тако рећи никада говорио, само о искреној наклоности, о поштену чуству дужности. Она сама није баш лијепа била, није била музикална, стидљива, без особите личне дражести, наклоњена сјети и премишљању. Али је тада имала толико разума и карактера, да је све то видјела. Тек не могаше да одоли дражи, којом је он утицао на њу. Када би је и лако такнуо, њу би милина обузела. Бити сасвим његова, за увијек бити свезана с њим — то бјеше надчовјечанско блажен-

ство. Па ипак — тапогана зубобоља у срцу. Ах! он је био тако љубазан, тако пажљив, тако добар — ипак она брзо примјетп, како му поглед равнодушно преко ње прелази, како су му хладни били пољупци; како он истина није тражио прилику, да не буде код ње, али је радо такву прилику употребљавао. Па љути бол због тога разори јој сав сан о блаженству Сада сјеђаше пред својом новом хаљином за бал — страхујући, да ли ћејој ова јасна зелена боја уисати. Истом прије неколико дана, њу у лијепој, скупоцјеној, плавој свиленој тоалети побиједила је млада, вита дама у простој бијелој хаљини. Ова је на клавиру одсвирала неколико сјајних комада, па — Ирина је примјетила, када је полазила од клавира, како је с Албертом измијенила само један поглед. Када би се могло умријети од разбијена срца. Ирина би зацијело била умрла од тога погледа. Лијепе чарне очи у умјетнице — иначе тако чисте, мирне, јасне очи њенога мужа —- онај блажени сијев, онај пољубац двију душа! Невјесту или жену своју никада није тако погледао. „Зубобоља у срцу" постаде несносна, и скоро да Ирина изгуби своју присебитост. Оно двоје још увијек љубе се — а у ствари баш је незахвалан био Алберт! Тако безгранично. љубила га је она, коју су му дали за сапутницу у животу, а он као да то и не узимаше на ум. Од бола чисто би на глас да јаукне — Ту јој изненада дође мелем. Иза њених леђа рече стара једна госпа, показујући на пијанисткињу: „Иде у Париз — мислим као учитељка у кућу њемачкога или аустрискога посланика." *) Ово је посмрче даровите њемачке списатељке КапФ-Есентер, која се јесенас сама стропоштала у Бсрлину са прозора, да би учинила крај патњи са сиромаштине. Ур.