Zora

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 109

сретног јунака Плосцовског и данас употребљава као обиљежје те врсте људи. Ова је књига стекла много подражавалаца. Жива тваралачка моћ пишчева тражила је све новије поље рада, и тако је роман уатз необичном истинитошћу оживио Нероново вријеме и без сумње је најбољи од свих многобројних историских романа те врсте. Сад се појавио најновији Сенкијевићев роман у једном варшавском листу, којим се писац враћа своме првом историском циклусу. У томе се роману умјетнички и врло живо описују крваве борбе Пољака са Нијемцима из год. 1410. Други један лист, руски М1РЂ БОЖШ донио је овај чланак о истом том пољском писцу: Успјех романа г. Сенкијевића из епохе козачких борба са Пољацима, није могао остати без послиједица. Недавно је изашао роман Пред буролг од оца и ћерке Старицких, који по величини размјера не уступа Сенкијевићевом великом роману Огњем и Мачем. Писци романа Пред буром ставили су себи у задатагс да даду опишрну слику Козака пред буном Хмељницкога. Ствар је у томе што г. г. Старицки хоће да превазиђу Сенкијевића. Пошљедњи је, као што је познато сувише тенденцпозан у својим историским романима, нарочито у првом: Огњем и Мачем. Њему је сваки Пољак јунак и витез, а Козаци пијанице, разбојници, кукавице и глупаци, који и сами не знају шта хоће. Старицки су написали свој роман по истом рецепту, али са свим обрнуто: у њих је сваки Козак ритер, а сваки Пољак глупан, пијаница. Но, на жалост г. г. Старицки немају потребног талента с којим би се упустили у борбу са великим пољским писцем. Они су мЈесто историске слике дали низ невјешто компонованих сцена без везе, без центра радње, без јасног разумијевања времена и главних радних лица. Описи су блиједи, развучени без везе и љепоте, и у опшге сав је роман досадан.

На крају крајева г Сенкијевић излази из тога надметања, не само непобијеђен, него и са новим лаворикама. И поред све његове тенденције и мало и сувишног нападања на Козаке, њега спасава његов велики таленат, који недостаје његовим противницима, више смјелим него срећним. Овако изражавање о великом пољском писцу од стртзне Руса и Нијемаца, завидно је у сваком погледу. Даље Пасћ помиње још два чувена имена из савремене пољске литературе: Болеслава Пруса (псевдоним Александар Гловаки) и г-ђе Елизе Ожешко. Болеслава Пруса често, али неоправдано упоређују са Сенкијевићем, јер су обоје врло различни. Код Сенкијевића преовлађује осјећање и фантазија, докје Прус хладнији и више расуђује. Нзегов хумор није прави пољски хумор, какавјеуСенкијевића, него више саркастичан и нагиње карикирању. Посматралачки дар у Пруса врло је тачан и оштар, али је композиција његових романа по некад развучена. Сенкијевић је нај јачи у историјском жанру, а Прус у басни. ПрЈ^сове су новеле и романи хумореске и карикатуре или расправљају какво друштвено питање. Тако у РГасотка изнесена је борба пољских сељака са њемачким колониетима а у ка (Лутка) етављен је аристократеком друштву на супрот уредан и раден трговачки сталеж. У ЕтапсурапШ једна храбра дјевојка, коју нико не разумије, води мучну борбу за опстанак. — Прусов најновији роман Ркагао износи на необичан начин једну епизоду оне вјечне борбе између црквених и свјетских начела. У исти ред са Сенкијевићем ставља Пасћ и г-ђу Елизу Ожешко. Она пише савремене друштвене романе и врло радо описује ниже литавско трговачко племство, у које је сама добро посвећена. Само њеном роману Мегг Егој~оч»1с% замјера сувишно идеализирање. Сенкијевић, Прус и г-ђа Ожешко три су најбоља заступника старије генерације пољских приповједача.