Zora

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 111

очеву кућу и придружује се једној путу- своје пређашље љубавне односе са дру-

јућој позоришној групи. Подноси све горчине несталног комендијашког живота, али преварена у тежњи за слободом и љубављу, и сломљена тјелесно и душевно прибјегава најзад самоубиству. У другом свом роману РегтепГу приповједач је спасава и води натраг у строгу очеву кућу. Тамо је проси један племенит али обичан човјек, који се Јанки не допада, и она се опет опире очевој вољи. Наново је заноси сјајност позорнице, али најзад попусти и удаје се за свога просиоца. Изврсна је у првом дијелу карактеристика Јанке, и вјешто изведена супротност између њене бујне, страсне природе и патријархалног, тврдоглавог деспотизма њенога оца. У другом дијелу при крају има по неких празнина и неконзеквентности у извађању. Од истог писца излази сад у јецном пољском подлистку роман 7,Гетга оИесапа (Обећана земља), из живота пољско-руске вароши БоЉ-а, пољског Менчестра. Одвојено од свих приповиједака, о којима је до сада било ријечи, стоје двије књиге, о којима се неко вријеме много писало по пољским листовима. Једна је Ато1 зтгегсг (Анђео смрти), роман Казимира Тегмајера, најдаровитијег од свих млађих лиричара: један вајар одбијен од своје заручнице не може никако ту љубав да заборави. А кад дознаје да се његова некадања заручница удала за неког богаташа, само за то да би могла продужити

гима, то га разгњеви, и он се свети на свој начин. Слије мраморну стату-у, која је престављала његову невјерну Марију као бесрамну блудницу. Статуа је требала бити јавно изложена на Маријин дан вјенчања. Али у Романов атеље долази једна млада дјевојка, која сама умјетника љуби без наде, и хоће да осујети његову ниску освету. На њену молбу вајар једним ударцем чекића разлупа стату-у, али истог тренутка паде и сам мртав. Роман пати од сувише говорљивости јунакове, који готово бапски јадикује; и престављање друштвене средине прилично је натегнуто. Док је Анђео смрти обратио пажњу читаоца због имена пишчева, дотле је друга књига литерарни еуепетеп!; пошљедњег мјесеца, и ако њен писац дотле није био довољно познат. 2учо1 I тузИ Еур,тип1а РоА/Шрзкге^о (Живот и мисли Жигмунда Подфилипскога), од Јосифа Вајсенхова не може се назвати роман, јер нема једноставно развијене радње. То су успомене из живота једнога човјека, који себе сматра за носиоца западне културе, и с омаловажавањем посматра пољску необразованост; даје своме кувару поуке за справљање разних сосова, и хоће свима да импонује својим естетичким предавањима. У самој ствари то је човјек без срца и душе, и без икаквог морала. Изврсна сатира пишчева продукат је Фине ироније, која иначе није особина пољског народа. н. г.

}/(еиа — ЈТрибрао Ј. Л. —

Како често икако различито умије сваки пут жена уз стисак руке да каже ријечи пуне садржаја: моЈсда! Р. Мап1еда22а. Од стотине жена што падну, деведесет и девет их је прорачунало свој пад. * * * Између жениног да и не, не може се уметнути ни врх од игле. Пословица.

Богје двапут погријешио: кад је створио злато и кад је створио жену. Индијска. Како страшна дилема: свијет без жене — жена без свијета. Р. Мап1еда22а. Невјерство прати жене као њихова сјенка. Оне варају чак и светитеље, кад им се моле. Јокај.