Zora

Стр. 86

3 0 Р А

Бр. III.

И Васкрсно сунце да озарим њиме Нијему Голготу, гдје истина дршће, Под страшним мучењем умирања свога, Са којом приступах пред охола лица Што колајне златне припеше на груди, Не са св'јетлих дјела но с бестида свога Са ниског тиранства, ком' су олтар дигли На развали мртвој светијех амвона, Гдје грмљаху гласи Човјека и Бога Као блага јека Васкрснијех звона. Хтједох жедном руком да отргнем злато И тај дрски раскош развратних салона, Да обаспем њиме те блиједе сјенке, Што озеблом руком суву кору моле И слушају кикот своје црне јаве... Хтједох свету Мисо из понора глухи' Да повратим с даном на згажена чела Окованих душа, што проклињу небо И богове глухе... Хтједох да загрлим Изнурена т'јела па на жарко сунце Да полетим с њпма, да у јадна срца Живу радост вратим, ко прољеће топло На глухој стрмени опаљеном грму Што младицу враћа и надеждом грије... 0, ја љубав хтједох! Ја милости хтједох, Да са њоме збратим охоле и силне Са презреним робљем, што крвавом руком Пусту жетву збира у кошнице пуне Гладних господара... Хтједох... Ал' ко вихор Плодове обилне, што их здраво стабло Са надеждом топлом на гранама својим Сунцу изнијело: поруга и смијех И сатанска воља вргоше у понор Све подвиге свете, са којима хтједох Пред грешне Кајафе да из гроба вратим Пониженог Бога и мир међу људе... И сад, као и ти, путниче далеки, Ја гледам небеса, која ме не знају, Небеса, што никад сунца ми не дају, Небеса, што душу сатиру и даве Пустош, понор мрачни у коме ми очај Као гладни гавран јаДно срце кљује... II. Сањам... Небеса пламте, крвав огањ гори, Пустара глуха пржи се и врије; Како сам жедан, како ли ме мори

У грлу пожар па дубоко рије Душу ми хвата, ломи је и дави, Усијан отров по крви ми лије! Зовем!... Ал' нико неће да се јави, Ни једне палме у близини није, Широким хладом да жар збрише с чела И мирним санком моје веђе стисне... Ни једне капље! Ах, ни једног врела Ко слатка нада да преда мном блисне И благом струјом да поздрави мене Сребрни талас, његов жубор меки, Сморена душа да радосно прене У плаво кубе небеса далеки'... Посрћем, падам, као галеб они На мрачни талас бурног Океана, Широко крило кад му вихор ломи Па крвца тече из дубоких рана, Док даљни друзи под сводом азурним Крилима грле сву милошту благу И славе живот са кликтањем бурним Уз ведру радост и слободу драгу... Живота дајте!.. Облаче са гора, Донеси хладак страдалнику младом! Огњеви дршћу, ко крвава мбра Таласају се с поразом и јадом... Умирем'.. Ето Црна Жена ступа, Очи јој сјакте ко паклене зубље, Гладно и жедно моје прси чупа И канџе пружа све дубље и дубље —■ Хоће ми срце... О, не кољи тако То добро јање, ком' је љубав мисо; Ја сам са њиме многе дане плако И многе сузе невољнима брисб; Право и свето љубили смо брата, Страдали с њиме у мрачном животу Дубоком маглом кад се олуј хвата С другом смо својим гледали Голготу... На јаук рана ми смо с будним слухом Пружали љубав и мелеме благе, И грлио нас сирјак руком сухом На своје прси сморене и наге. Лагали нисмо! Ко што сунце води Слободни данак просторима плавим, Истина, што се на страх мраку роди, Ступаше с нама по стазама правим... Пусти ме!.. Стани!.. Не кидај живота, Та ја га волим, ја га тако волим!.. Ал' заман врисак: нијема страхота