Zora

Стр. 154

3 0 Р А

Бр. V.

динствена. Свештенику, јеванђељу и великом начелу човекољубиве једнакости и хришћанске љубави предали су се, с пуном искреношћу, на послетку и они који су били најупорнији. У осталом византијско хришћанство само је собом представљало целокупну образованост, која се, таква каква је, могла само примити или не примити без промене. Насељеним простацима из преко Дунава није остајало шта друго, него или да приме са новом вером цео ред живота у друштву, у породици, у држави, у писмености, у уметности, онакав какав је био, или да остану при своме простачком животу. И балкански Словени усвојише са свим тај начин живота. И књижевност у њих постаде сасвим оно штојеуто време била у Византинаца. Сваколика образованост византијска у оно време беше скроз прожета вером; вера је свуда била напред. Исто је тако било и у Словена балканских, а по том и у свију Словена православних. Поводећи се за својим учитељима византијским, балкански православни Словени истакли су веру као прво просветно начело, као главнога вођа своје просвете. Образованост сваколика скроз припадаше вери. С тим се начелом у православних Срба ишло тако далеко, да се вера уједначила чак с народношћу. И дан дањи има међу Србима људи, који, по начину средњевековном, мисле да Србин може бити само онај који је православан. Заветна оданост к оном словенству које се са византијском образованошћу мешало само у толико у колико је то неопходно везано било са хришћанском вером, чувала се и даље, с побожном л^убављу, украј домаћега огњишта. Иначе се, у јавном животу и у њиховим међународним везама

балкански православни Словени са свим уједначише с Византинцима. За своју писменост усвојише и удесише грчка слова, и тај спољни знак и данас знаменитошћу својом сведочи докле се терало с овим уједначењем. Балкански Словени су се много пута с Византинцима борили и за врховну државну власт, преотимљући је за се, али су увек делили и сматрали као свој властити васколик византијски антагонизам спрам црквене власти у Риму. При свем том, приморски Словени Балканскога Полуострва, нарочито са западнога приморја, следовали су много италијанском утицају у уметности и у трговини. Та врста утицаја из Италије није била неодољива само по томе што је деловала без прекида, изданау дан; њу је још подупирала и упорна борба, која се вршила крсташким ратовима и која је 1204 дотерала и до самог освојења Цариграда. Трговачки рад богатих италијанских вароши продужавао је без прекида и ову борбу д}'ховну, и изазивао је појаве ванредне занимљивости за историју образованости. Онако исто као што су православни Срби сво.ју властиту народност једначили са православљем, њихови је каголички сународници заборавл>аху, мешајући се са Хрватима, који се, онако као Срби са православљем, стапаху с римским католицизмом. Мимо све то, италијанска моћна трговина носећи са собом извесне знаке италијанске образованости, продирала је и у врло удаљене крајеве Балканскога Полуострва, пошто се трговина балканска у средњим вековима налазила скоро сваколика у рукама италијанских трговачких градова, Ђенове и Млетака. У тим правцима италијански и византијски утицај ломили су се по ГТолуострву све до краја XIV века,