Zora

Стр. 202

3 0 Р А

Бр. VI.

27. Марша, 1891. Покушавао сам даље мислити о горњем предмету, иа никако није ишло. Услед тога почео сам сумњати у своју памет, те одем у град код среског капетана: да видим хоће ли он приметити какву промену у мојој памети, кад му будем излагао своје мисли, разуме се, о другим предметима, а и о оном предлогу за закуп попаше. После обичног разговора о службеним пословима, што се увек брзо свршава, упитао ме је срески како је иначе у селу и при томе ме значајно погледа. — Зашто ме је тако погледао ? Мишљах да није ону промену већ приметио ? Не дадох се збунити: „Добро је, одговорим, све је у реду, попаша у спахиској шуми још није издата у закуп." — Ман'те врагу ту попашу. Како вам је тако што могло пасти на памет! примети ми срески. — Како иду послови других државних установа ? Био сам на чисто да је приметио ону промену. ГТомиње моју памет, сматрајући мисао о закупу попаше као непаметиу, па прелази баш на најопаснију тему, јер знам шта он разуме под „другим државним установама." — Како је то тежак положај кад човек није сигуран у своју памет, а с одговором треба угодити претпостављеном! — И ако нисам надлежан да контролишем послове других местних државних установа, и ако сам и сувише претрпан својим службеним пословима, ипак се старам сазнати што је потребно за извештај своме старешини... — Ви данас говорите сасвим службеним тоном, пресече ми реч срески капетан. Али оставимо то на страну. Дакле често посећујете пошту и школу?

Ту смо. То је оно чега сам се бојао, то је замка, то су испитивања у циљу констатовања мога душевног стања. Сад само смотрено, помислих и стадох угађати: ■— Школу још нисам посетио. Учитељица је још нова па чекам да се деца на њу навикну, а и њој треба времена да их привикне на свој систем учења. У пошти иде све по старом. Поштарка се непрестано налази у срдитом стању. Ономад је избацила из поште једну сељанку главачке; а приметио сам да је и ваше слике нестало са стола... — А мирује ли влашки попа, опет ми срески пресече реч ? Не знам шта му је! Изгледао ми је узнемирен, нестрпељив, нерасположен. Стадох му махинално и кратко одговарати на сва остала питања, те тако скратих посету. Богу хвала и слава, љубазно се растао самном. 0 учитељици и поштарки ни речи више није проговорио! Дакле, сад ми треба озбиљно о свему размислити. — Добро би било кад бих тога ради могао отпутовати на одсуство, разуме се без жене. 1. Априла, 1891. Насео сам данас са Саликом. Хтедох је преварити да јој је муж купио гласовир, јер је то њена давнашња жеља, а он заиста то учинио! Нашао неку стару звонару у граду, па јевтино купио. Више личи на долап него на пијанино, па још дао столару те га Флодровао место да га преполитира. Чудо ми је да нисам видио кад су га кроз село пронели. А и да сам видио, никад не бих рекао да је то пијанино! Нисам се преварио да је учитељица стидљива. Врло је повучена, није разговорна, а кад говори гледа у страну. Показује да јој је досадно