Zora

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 205

Знам да одседа код „Алписке пастирке", па и ја одседох тамо. Питам за њу, казаше ми, да је дошла још пре пола сахата и наредила је да се ћути о њеном доласку. Охо, то нешто значи!... Одох среском капетану, где ми рекоше, да ће по подне примати. Одох истражнику: у послу је, да дођем по подне. Одох благајнику, ни он не може да ме прими, шконтира касу, а знам да се касе шконтирају првог дана у месецу! Рђави знаци. — Шта се крије иза свега овога? Лутао сам по граду као без главе. Поздрављају ме људи, аја место отпоздрава само блебећем којешта Тако ми Бога, ја сам померио памећу! И зашто ? Да ми је знати, шта је прави узрок те ми се од мозга направила некаква сурутка? Не знам, просто не знам шта је! Ето тако, нешто се збива са мном, а ја не знам шта је то... Одох у гостионицу. Идем полако по степеницама, замишљен, чисто тужан, кад у ходнику кога да видим ? — Среског капетана! Тек што је залупио врата једне собе у гостионици, љутит, па нешто гунђа кроз зубе. Учини се као да ме не види; али ја добро уочих број собе из које је изишао, па се повукох на крај ходника у очекивању да ли ће и ко ће још из ње изићи. Чу се звоно, један пут, други пут, јако, као да је песницом ударено у оно дугме. Собарица оде баш у ону собу. Кад изиде, приђох јој и спустих једну ФоринТ У У РУ К У> и упитах је ко је одсео у оној соби ? Она најпре метну кажипрст на уста, па прошапута: Поштарка из села Н! — Смрче ми се, па ми се стаде ходник окретати и учини ми се као да собарица на глави одскакута даље... Наредим да упрегну коње у кола, па се вратих у село.

И данас је тринајести дан у месецу. 13. Маја, 1891. Повукао сам се био. Месец дана ништа нисам мислио. Отправљао сам само најхитније државне службене послове, и прочитао сам у мојим ранијим записницима како се почело познанство са МацесФелдовом и поштарком. Нашао сам, да је почетак био сасвим природан, да је познанство било неизбежно и да сам тада сасвим присебан био. Тридесет дана нисам ни завирио код њих. Код поштарке ићи нема више ни смисла. МацесФелд ме је посетио неколико пута, али се није ишчуђавао што ме нема да му дођем! Поштарка је слала да пита да ли би јој продавали млеко, на шта је од моје жене добила негативан одговор. Моја жена постала је љубазнијом према мени, ређе се свађа и више пази на изражаје при свађи. Ваља да ће дати Бог да се све на боље окрене. Данас био МацесФелд и позвао нас вечерас на посело код њега. На моје велико изненађење жена је примила позив, а он није затајио да ће на поселу бити и поштарка с учитељицом! Хтедох је загрлити и пољубити; али знам да би онда све покварио, те се уздржах. Да ли ми припрема какав скандал или се на боље окренула? — Видићемо. 14. Маја, 1891. Идући са женом МацесФелду на посело, сетих се да је опет тринајести дан у месецу па ме обузе некаква језа. Реших се, да на поселу само својој жени угађам, па због тога и настрадах. Учитељица беше окупила гђу Сали да свира и пева, а ова то једва дочекала па стаде