Zora

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 225

Један мој познаник, кад је чуо да ће доћи гца Шумовска, ове је знамените ријечи узвикнуо: „Хвала Богу!" Онјето, јаднпк, рекао, као какав човјек, који је жртва ужасне једноликости, па га пријатна промјена изненади, или као онај сељак што кличе, кад послије ужасне суше осјети дах благословене дажде. Њему, јаднику, до то доба изгледало је, као да Позориште „сном мртвијем спава." А баш на против, одкако је за Управника дошао ватрени обожавалац умјетности, човјек, који је деценијама пратио драмску умјетност и њезину литературу, који је био занесен том умјетношћу, као какав шипарац, кога тај занос гони, да се одметне у глумце, који се, живећи у сферама чисте, непорочне појезије, увијек гнушао прљаве, блатаве и вулгарне материјалности, баш на против од то доба Храм Талије кипти од занимљивости и изненађења и тако сваког дана. Данас ово, сјутра оно. Ја чак, познавајући стваралачки дух Управников, сумњам да он спава, као што спавају остали праведници. Он непрестано премишља, ствара, ствара и премишља. Увијек вјечита борба, увијек вјечит живот. И то једнолико и то досадно!... * У представи Госпођа с камелијалш доживјели смо двојаку радост. Мила гошћа приказује нам нешто ново, што је пређе нисмо чули и гледали и — Бог се више радује кад се један грјешник покаје, него кад деведесет и девет праведника уђу у рај — Гавриловић, онај стари Гавриловић, заносио нас је те вечери, као пређе, кад је српска умјетност била тако несрећна, да има само једног првог љубавника. Сад, сад је већ друга ствар, сад је тај лијепи Гавриловић девета рупа на свирали, сад му је Управник, коме умјетност лежи на срцу, као што дому сиротне дјеце леже његова сирочад, нудио хиљаду динара да научи Хамлета, а он, он то није кадар учинити за мјесец и за два, као врло велики умјетник, што је Отела „научио" за два дана! Ај, Гавриловићу, гријех ти на душу!...

Гошћа, што је овдје врло важно, ослабила је нешто мало од прошле године. Али ипак, ипак није најпогоднија персона за Маргариту Готје. Па и онај њезин глас, који је врло јак и оштар никако ми се не допада за ту туберкулозну кокету, у којој се наједном распламтила љубав, па се те љубави грчевито држала, као удављеник сламке, или као туберкулозан што се свим слабим силама халапљиво држи живота. Она је била дама, велика дама од главе до пете, сваки педаљ дама, као што каже Ј1ир за своје отрцано царско достојанство. Она се слободно и отмјено кретала, а ти покрети увијек лијепи, увијек природни и никако не подсјећају на театорске гестове, него као да се родила у том отмјеном друштву. У осталом достојанство њој је урођено, па ма шта играла. А то, то је врло важно у умјетника. То се не да научити. То се собом доноси на свијет. Ко га никако нема, не може га научити, јер то треба да му пријеђе у крв, да буде израз његовог поштованог ја, може се само подражавати, а то се одмах, на први поглед, примјети, јер та усиљеност, та крутост боде очи, као кад гледамо у жеравицу. А то, на жалост, ни једна наша позоришна дама нема у довољној мјери. Ја мислим на гђу Гргурову и гцу Нигринову. Остале, остале — су глумице. Она је ону отмјеност и ужасну досаду којом одјекује њезин живот, прије но што се заљуби у човјека много млађег од себе, вјерно и искрено приказала. У ње се свуда душевна борба није само, као што је то у нас обичај, огледала у непрестаним покретима руку и ногу, у досадном и безначајном конвулзивном дрхтању тијела, шаблонском и, сада врло смијешном, јецању, него у очима, у том огледалу човјечје душе, и у сваком миШићу њезиног лијепог лица. То сам примјетио и у Салвинија. А сада и у неких наших глумаца, само што је то у њих махом смијешно, као све што човјек површно подражава, Они, без икакве иницијативе, колутају 29