Zora

Стр. 286

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

нављаше у двадесет и четири сата. Он је могао радити шта хоће, лећи рано, доцкан, уморан, чио, сит, гладан, пијан... Свеједно, сан дође и допуни пређашњи. Они су сви стајали у свези и чинили историју једне љубави и једног живота. Разговори су долазили из царства духова, а рука с којом се сваку поноћ руковао беше обла, сјајна и имала је на голој мишици широку златну гривну... И кад се пробудио нпје хтео отворити очи него силом тумараше по том пустом парку, где не беше птица ни цвећа, тражећи бар ту облу и сјајну руку, да чује онда глас из уста, која није могао никад да види. Та су га уста жалила, тај га је глас жалио, то га је срце нежно љубило. Он је то знао и молио је да сме и може и да види, ал' му је заплашен глас говорио: „Још су ти уста и језик отровани, и још су ти руке канџе!" И та рука би му запушила уста а он је онда љубио са чистим поштовањем и захвалношћу. „Ја хоћу да те спасем и оживим!" говорио је даље тај примамљиви глас а његова душа пуним јеком одговараше: „спаси ме, спаси ме!" Једном је изостао целу ноћ, па кад је други пут чекао пријатељицу она није дошла. Онјеплакао и тужио ал'она више никад није дошла. У њему се онда роди жеља и воља да ради и учи, и постане највреднијим. И опет заборави на себе, и гомилаше у себи знање и успехе. Молио је оца да му пошље пет пута више новаца него обично да уреди све и добио их је. Он само чекаше да једанпут постане задовољан... Седео је пред вече у соби и мислио је о томе: како је то лепо бити задовољан, и сетио се мозга, који му беше непријатељ. „Он је непријатељ мојим осећањима. А каква су та осећања?!... Љубав... у мене је она искрена, снажна и права, ал' ја још нисам имао предмета, и зато она беше лажна, слаба и неискрена; умео сам лепо рећи и веровало ми се, ал' ја нисам веровао после, јер сам знао то најбоље. Према оцу и матери, сестрама и

браћи, пријатељима, девојкама беше увек иста, ја сам морао лагати речима због тих лажних предмета...", — он је то мислио одмерено и хладно скидајући завесу са тајних врата и разгледајући,... а мрак се све више спушташе и бака му донесе свећу смешивши се смехом сиротиње и старости: „Добро вече, госп. докторе! Је л' те како се рано смркава?.." — „Да л' сам кад год искрено љубио?" питао се у мислима тражећи споро по успоменама. „Бар кадгод да л' сам?" —• ал' није могао да нађе жељени одговор Има љубав према добром, и пре.ма лепом, и ја сам волио то обоје; заигго да то не волим?... али то и није љубав, него неки осећај који вреди пренесен у живот, а да л' сам га ја био кадар пренети у живот?..." Опет је тражио споро по успоменама, и не марећи много да л' ће шта узети ил' не;... „а гадно, непоштено, зло увек сам мрзио, никад се не слагао, и опет један осећај који живљаше у моме ја, и ту умираше затворен." Мучно сабираше раскидане мисли тежећи једноме циљу,.. „и друга гомила осећања и осећаја... нада, тешење, вера,... шта још, има л' их још, шта су ти осећаји? шта су те речи?... ја не знам, ал' говорим о њима и означавам их како могу;... ил' мржња, пакост, јед, бес, шта су то, и то је искрено и чисто у мене,?... колико сам пута био рад и желео да их пренесем у живот, и нисам могао, него их пустио да у мени нестају а то су страшна осећања"... Опег бака уђе да намести постељу, и с оним истим смехом каже понова: „Ал' се рано смркава!" и уздахне... „Што ме буни ова добрабакица," — говориоје себи и онда застао не бивши свестан реда престава и процеса у себи; одмах за тим настави: „а кад би спољашњост била прави израз оногунутри, онда бих ја морао непрестано грчевито плакати, ил' се као луд смејати, ил' бесно урлати, ил' страшно цичати, ил' скакати као суманит и бости ножем тело и певати, ил' ударати главом о мрамор до несвести,... ил' би сада побегао