Zora

Вр. VIII.-IX.

3 0 Р А

Стр. 295

које се затим лепо продужило ученим радовима Ровинског и Томановића. У проучавању књижевног рада Његошевог, Лавров је обухватио сва дела његова и посветио им већу пажњу него дотадашња критика. О самом Горском Вијенцу није много рекао. Пишући за страни читалачки свет, он се задржао на опширнијем излагању садржаја и превођењу краћих појава и места, и овде онде бацио по коју умесну примедбу. 1890 године Г. Милан Решетар, спремајући своје познато издање Горског Вијенца са оним обилатим, брижљивим и ученим коментаром, додао је издању и један опширнији и лепо састављени увод, који већим делом представља једну потпуну литерарну расправу о Вијенцу. У том уводу Г. Решетар први улази у подробнију и непосреднију оцену Вијенца и поставља питања која су главна и битна за оцену дела. Он, на пример, расправља опширно о јединству предмета и композицији дела, о драматичности његовој, о индивидуалности карактера у делу, и т. д. Његова је расправа дубља и потпунија од досадашњих и може се с правом сматрати као коначна студија о Горском Вијенцу, као последња реч литерарне критике о овом делу. Најпосле, 1895 године, Г. М. Цар написао је један бриљантан есеј о Његошу у познатој збирци својих Симпатија. Као што се види, ових пет радова представљају у главном све што је литерарна критика до данас о Вијенцу рекла. Од свих тих радова, најпотпунији је, рекосмо, и коначан управо рад Г. Решетара. Међу тим, ни тај иначе одличан рад није, по моме мишљењу, ни коначан, ни довољно потпуи. Пре свега, питања која су ту расправљана не могу се сматрати као решена, јер решење њихово не задовољава, а после, нису једина која литерарна критика има да крене ради оцене Вијенца. Има још ствари да се о Вијенцу кажу, и још једна расправа о њему не би била излишна. I УГорском Вијенцу представљен је, као што знамо, један догађај из прошлости, једно „историческо собитије," како га Његош назива. Кад је Владика Данило видео да су се потурчењаци по земљи црногорској јако намножили и раширили и тиме довели у опасност слободу и опстанак самога народа, он науми очистити земљу од њих. У тој цељи он нареди те на Бадње Вече 1702 сви потурчењаци у земљи који нису могли побећи или се нису хтели покрстити, буду поубијани; тиме и земљу ослободи. Тај догађај представљен је у Вијенцу. Кад је у В и ј е н цу представљен историски догађај, кад је предмет његов оно о чем и историја води рачуна и о чем је она нешто забележила, колико у Вијенцу има од ње? Колико је историских података употребљено за спев? Колико се, наиме, Његош послужио историјом? Сваки песник који узима предмет из историје, служи се овом што више може. Њему је и дужност и интерес да добро упозна изабрани предмет, да добро проучи околности узетог догађаја. Све што у историји нађе да се може згодно употребити, он узме: сваки интересантан детаљ, сваку важнију историску личносг, сву потребну грађу. Његош је јамачно морао тако исто радити. Он је тако исто морао исцрпсти и употребити све што му је историја згоднога пружила о његовој теми. Само, шта му је могла пружити? Каква је материала историја могла дати за Горски Вијенац? Тај спев не изгледа близу историји, ни тесно везан за њу; он је онако једна индиферентна слика из живота. Лица у њему и радње његове не изгледају да су од оних које историја зна. Шта може историја знати о Ватрићу Перовићу и његовом убиству или о војводи Драшку и његовом путовању по Млецима? То нису историске личности, нити о оном што се њима дешава историја води каква рачуна. Такве су, са изузетком владике Данила, све личности у Вијенцу.