Zora

Стр. 354

3 0 Р А

Бр. X.

гробница лежи у тешком хладу дрвета који се као густ шумарик дижу високо над зидовима. Гробницу Коринину кади вјечити мирис бујних грмова и траве који су се просули око тихог починка ове дивне, велике и симпатичне жене. Умрла је у Паризу 13. јулија Било јој је.... година. Боловала је дуже времена. Походили су је сви пријатељи, међу њима Шатобријан, с којим се у историји налази заједно на сваком листу, а с којим је у животу имала веома мало заједнице. „Болесница, која је сједила у кревету бјеше наслоњена међу јастуцима. Жестока грозница руменила се на њеним образима. Њен лијепи поглед паде на ме, и она ме тихо ослови: „Вопјоиг, ту <1еаг ЕгапсГ. Ја болујем, али то ми не смета да вас волим." Поред ње свагда бјеше де Рока, млади, идеални, други Пагело, који је својом дубоком љубављу испунио био пустош у њеној идеалној души послије једне авантуристичке везе са Бенжамен Констаном. И кад би је ухватио болешљиви сан, она се трзала да је не затече у спавању смрт које се тако ужасавала, и да је спријечи да му не рекне збогом. Али 13. јулија у вече она је заспала. Као тиче што прхне у вечерњи сумрак тако је њен дух отишао те вечери у меко гнијездо починка. Буран живот вјечите борбе и изгнања завршио је те вечери потоњи лист својој драми. Велика ова жена напустила је живот и ушла у историју, оним кратким путем којим тамо улазе генији. Послије неколико дана свечани и жалосни кортеж са њеним тијелом кренуо се преко Француске до Копеа, путем ко-

јим је небројено пута прошла бјежећи у очински замак пред гњевом и тамницом Наполеоновом! Њена дјеца испунила су своје задње поштовање: објавили су њен тајни брак са младим де Роком и усвојили њиховог сина као брата. Затим су издали њене рукописе: СопзШегаИоп виг 1а гетЈиИоп РгапсаГзе и Бгх Лпеез г!' ехИ (Десет година у изгнанству). Прва књига стоји напоредо са Ђе I' АИетадпе , као њена најбоља дјела. — Сен Бев говорећи о њој вели: „Она бјеше култ моје младости којег нисам никад изневјерио. Она је допринијела послије Жан Жака и де-Сен-Пјера да се унесе у наше душе схватање оног што је величанствено и бескрајно." * Вратио сам се у Женеву лађомкојаје дубоко у ноћ пролазећи из Монтреа застала пред Копеом. На њој ври од путника који се враћају из Алпа или из Шиљона. Само на таквим лађама могуће је представити себи ону збрку језика којаје снашла некад наше добре дједове подВавилонском Кулом. Поред катарке под веселим ружичастим фењерима свира оркестар музике један плаховит валс. Звуци се мијешају са шуштањем таласа, мирисом који надахњује с обала и свјетлошћу мјесеца који излази у широком жутом оквиру иза црног алпијског перваза, тихо као Фантом. По језеру се сретају мрке поворке лабудова који тумарају по ноћи широком црном водом; у даљини блиста Женева у својим мирним ноћним ватрама. А око нас ври смијех и одлијеже манити талас музике. Ј. пучић.